• Novembar 22, 2019, 08:29:04 pre podne
Sivac
17 gostiju, 0 korisnika

Autor Tema: Publije Terencije Afer DEVOJKA SA ANDROSA  (Pročitano 1607 puta)

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.2 Firefox 3.5.2
    • web dizajn
Publije Terencije Afer DEVOJKA SA ANDROSA
« poslato: Avgust 18, 2009, 12:00:38 posle podne »

Publije Terencije Afer

DEVOJKA SA ANDROSA


I ČIN
Scena 1
(Radnja se događa u Atini, na ulici. Na jednoj strani pozornice je Simonova kuća, a na drugoj ona u kojoj živi Glicerija. Kao i uvek, važi pravilo da s desne gledaočeve strane dolazi put iz grada, s trga, a sa leve iz luke. Scena se čitavo vreme ne menja.
S desna ulaze Simon i Sosija, a za njima robovi koji nose robu kupljenu na pijaci.)
SIMON: Vi tamo! Unosite stvari u kuću. Hajde! (Robovi odlaze) Ti, Sosija, hodi malo ovamo. Hoću nešto da ti kažem.
SOSIJA: Kao da si mi već rekao: hoćeš da se postaraju oko večere.
SIMON: Ne, nešto drugo.
SOSIJA: Šta li bih to drugo ja, s onim što umem da radim, mogao da učinim za tebe?
SIMON: Ne treba meni za ovo što smeram ono što ti umeš da radiš, već nešto sasvim drugo - odanost i ćutljivost.
SOSIJA: Da čujem šta želiš.
SIMON: Ti znaš da se prema tebi još otkako sam te, kao dete, kupio, u mojoj službi postupalo pravično i blago; od roba sam te načinio oslobođenikom zato što si me služio sa duhom slobodnog čoveka. Dao sam ti najveću nagradu koju sam mogao da ti dam.
SOSIJA: Sve to pamtim.
SIMON: I ni od čega ne mislim da odstupim.
SOSIJA: Radujem se, Simone, što sam postupao i postupam na tvoje zadovoljstvo, i zahvalan sam ti što me ceniš. Ali me nešto muči: ovo podsećanje liči mi na prebacivanje zbog nezahvalnosti. Zašto mi jednom rečju ne kažeš šta to od mene hoćeš?
SIMON: To ću i da uradim. Ali ću ti pre svega reći nešto. Ti misliš da će sada biti svadbe; e, to nije prava svadba.
SOSIJA: Pa čemu onda sve to pretvaranje?
SIMON: Sve ćeš sad čuti od početka: na taj ćeš način saznati kako živi moj sin, kakvi su moji planovi, i šta u čitavoj stvari očekujem od tebe. Kad je on odrastao i osposobio se da slobodnije živi (a počinjem odatle zato što se ništa ne može znati, niti se mogu odrediti sklonosti, dok je mladić pod pritiskom svog uzrasta, straha i učitelja) -
SOSIJA: To je tačno.
SIMON: - kao i ostali mladi ljudi odavao se konjima, lovačkim psima ili filozofiranju, ali se nije, poput drugih, nečemu posebno posvetio, već se svime bavio umereno. Obradovao sam se tome.
SOSIJA: I s pravom. Jer ja mislim da je u životu najvažnije ne preterivati ni u čemu.
SIMON: Tako je i živeo. Svakog je lepo prihvatao i dobro podnosio, prilagođavao se svakome s kim je bio u društvu i predavao se onome čime se drugi bavi. Nikad se ni sa kim nije sukobljavao, niti je težio da se nad nekim istakne. To je najbolji način da čoveka svako hvali bez zavisti i da se steknu prijatelji.
SOSIJA: Mudar početak života. U naše vreme slaganje sa drugima stvara prijatelje, a kazivanje istine neprijatelje.
SIMON: U međuvremenu, pre otprilike tri godine, jedna devojka sa Androsa, naterana siromaštvom i nemarom rodbine, dođe i nastani se ovde u blizini. Lepa, i u cvetu mladosti.
SOSIJA: Jao, strah me je da zbog te ženske sa Androsa ne bude neke bede!
SIMON: Iz početka je živela skromno, oskudno i teško, zarađujući za život preslicom i razbojem. Ali, kada je naišao ljubavnik nudeći cenu, jedan a zatim i drugi, ona - pošto ljudska priroda uvek više voli zadovoljstvo nego napor - prihvati ponudu, a posle počne i sa poslom. Desilo se jednom da oni koji su tada bili njeni ljubavnici povedu sobom mog sina da im pravi društvo. Odmah sam rekao sebi: "Sad je uhvaćen, gotov je." Pratim ja robove njegovih prijatelja kako dolaze i odlaze. Upitam jednog: "Hej, momče, budi dobar pa mi kaži ko je juče bio Hrisidin ljubimac?" A Hrisida je ime te cure sa Androsa.
SOSIJA: Razumem.
SIMON: "Fedar", rekli bi mi, ili "Klinija", ili "Nikerat". A ta trojica su joj bili ljubavnici u isto vreme. "Eh, a šta je s Pamfilom?", pitam ja. "Kako šta? Platio je svoj deo troška i večerao". Ja - sav oduševljen. Drugog dana se opet raspitam i utvrdim da Pamfil nije ni u šta bio umešan. Bio sam uveren da je potpuno odoleo iskušenju i da predstavlja uzor uzdržanosti. Jer ako neko dolazi u dodir sa takvom vrstom ljudi, pa se to nimalo ne odrazi na njegov karakter, onda možeš pouzdano znati da će biti kadar da upravlja sopstvenim životom. Ne samo što sam ja bio ovim zadovoljan nego su svi počeli da mi uglas čestitaju i da hvale moju veliku sreću što imam sina obdarenog takvim karakterom. Šta više da ti pričam! Takvi glasovi podstaknu Hremeta i on, sam od sebe, dođe k meni i ponudi da za mog sina da svoju kćer jedinicu, i to sa vrlo velikim mirazom. Prilika mi se dopala i ja mu dam veru: venčanje je zakazano za danas.
SOSIJA: Pa šta se onda svadbi isprečilo?
SIMON: Čućeš. Samo koji dan pošto smo sve ugovorili, Hrisida, ova naša susetka, umre.
SOSIJA: Baš dobro! E, mnogo mi te milo. Te sam se Hriside bio uplašio.
SIMON: Moj sin je, međutim, nastavio da odlazi tamo sa bivšim Hrisidinim ljubavnidima i zajedno s njima je pripremao pogreb. Stalno je bio potišten, a povremeno bi briznuo u plač. To mi se dopalo, jer sam rasuđivao ovako: "Kada posle površnog poznanstva toliko prima k srcu ženinu smrt, šta bi bilo da ju je voleo? A kako bi tek žalio za mnom, ocem svojim?" Sve to sam smatrao za znake saosećajne prirode i duševne nežnosti. Šta još da ti kažem? Čak sam i sam, njega radi, otišao na sahranu, još uvek ne sumnjajući ni u šta rđavo.
SOSIJA: Kako? Zar je još nečeg bilo?
SIMON: Saznaćeš sad. Pokojnicu ponesu, a mi krenemo. Odjednom, među prisutnim ženama zapazim jednu devojku, s telom -
SOSIJA: Dobrim, biće?
SIMON: - a licem, Sosija, toliko ljupkim i blagim, da lepše ne može biti. Pošto mi se učinilo da je njen bol dublji nego kod ostalih žena i pošto je ostavljala pošteniji i plemenitiji utisak nego druge, priđem robinjama iz pratnje i raspitam se ko je ona. Rekoše mi da je to Hrisidina sestra. Tada mi svanu! U tome je, dakle, stvar! Otuda one suze i onolika tuga!
SOSIJA: Koliko strepim od onoga što sad dolazi!
SIMON: Ubrzo pogrebna povorka krene. Mi pođemo za njom, do groba. Pokojnicu stave na lomaču, a naricanje počne. Tada se ova sestra o kojoj sam ti govorio, sve ne znajući šta radi, približi plamenu, i to vrlo opasno. I tu Pamfil, sav van sebe, odade tajnu svoje dobro skrivane ljubavi: pritrča, uhvatl devojku oko struka i uzviknu: "Glicerijo moja, šta radiš to? Zar hoćeš da se ubiješ?" Tu se lepo moglo videti da to nije ljubav od juče: sva u suzama, ona mu se baci u naručje - i to s toliko poverenja!
SOSIJA: Ma šta kažeš!
SIMON: Ja se vratim kući ljutit i uznemiren. Pa ipak, nisam imao dovoljno razloga da mu prebacujem. Jer, mogao bi reći: "Šta sam to učinio? Šta sam pogrešio i čime sam ti se zamerio, oče? Ona je htela da se baci u vatru, a ja sam je sprečio, spasao sam je!" Tome se ne bi imalo šta prigovoriti.
SOSIJA: Potpuno si u pravu, gospodaru, jer ako izgrdiš čoveka zato što je nekome spasao život, šta da učiniš onome koji nanese zlo i štetu?
SIMON: Idućeg dana, eto ti Hremeta. Žali se: sramna rabota! Saznao je da Pamfil živi sa onom strankinjom kao sa venčanom ženom. Ja sam to ogorčeno poricao, ali on ostaje pri svome. Na kraju se rastanemo tako da je bilo jasno kako nam neće dati ruku svoje kćeri.
SOSIJA: A tvoj sin? Zar ga tada nisi -
SIMON: Čak ni tada nije bilo dovoljno razloga za prebacivanje.
SOSIJA: Zašto? Reci mi, molim te.
SIMON: Mogao bi mi reći: "Ti si, oče, sam odredio kada će se sve ovo završiti; na pragu je dan kada ću morati da živim kako drugi hoće. Do tada, pusti me da živim kako ja hoću."
SOSIJA: Pa koji je onda povod da mu nešto prebaciš uopšte ostao?
SIMON: Ako zbog ove ljubavi bude odbio da se oženi, to je već prestup koji zaslužuje kaznu. Zato ja sada pokušavam da iz ovog lažnog braka izvučem pravi razlog da ga izgrdim - to jest, ako brak bude odbio. U isto vreme hoću da onaj lopov Davos, ako je smislio neko lukavstvo, taj trik ispuca sada, kad od toga štete nema. A verujem da će se on rukama i nogama boriti i činiti sve što samo bude mogao - više da bi meni napakostio nego da zaduži mog sina.
SOSIJA: A što to?
SIMON: Još pitaš! Zla pamet, zla duša. Kad ga se samo dočepam... Ali čemu tolike reči? Ako sve ispadne kako bih ja hteo, i Pamfil se ne bude protivio, preostaje mi samo da ubedim Hremeta, a tu se nadam uspehu. Sada je tvoj zadatak da vešto pripremiš tobožnju svadbu, da uplašiš Davosa i da motriš šta moj sin radi: samo da njih dvojica nešto ne šuruju.
SOSIJA: To je dovoljno, gospodaru. Staraću se. Hoćemo li sad unutra?
SIMON: Idi ti; ja ću za tobom. (Sosija ulazi u kuću)
Scena 2.
SIMON: Nimalo ne sumnjam da će mladić odbiti da se ženi. Osetio sam koliko se Davos uplašio kad je čuo da će biti svadbe. Ali evo i njega - dolazi.
(Ulazi Davos i isprva ne primećuje Simona)
DAVOS: Čudim se kako je sve ovako jeftino prošlo i stalno strepim od tolike gospodareve popustljivosti: otkako je čuo da njegovom sinu neće dati devojku za ženu, nikom od nas nije ni reči rekao, niti je to mnogo primio k srcu.
SIMON (u stranu): Ali sad, bogami, hoće i to. Na tvoju veliku nevolju, čini mi se.
DAVOS (i dalje ga ne primećuje): Hteo bi on da mi ne budemo na oprezu, da nas zavedu neosnovane nade i radovanje, da se ničeg više ne plašimo, pa da nas onda zaskoči - kad ne bude više vremena da se nešto izvede i pokvari venčanje. Lukavo smišljeno!
SIMON (za sebe): Ma šta to priča ovaj zlikovac?
DAVOS (za sebe): Gospodar tu, a ja ga nisam video!
SIMON: Davose!
DAVOS (praveći se da ga ne vidi): A? Šta je to?
SIMON: Hodi malo ovamo.
DAVOS (kao gore): Šta li sad hoće?
SIMON: Šta si to rekao?
DAVOS (okrećući se): S čim u vezi?
SIMON: Još pitaš! Čuje se nešto da moj sin ima ljubavnicu.
DAVOS: Svet o tome vodi brigu - tu sumnje nema.
SIMON: Slušaš li ti mene ili ne?
DAVOS: Kako da ne, slušam te.
SIMON: Raspitivati se o tome sada - priličilo bi nekom nepravednom ocu. Mene se, naime, ne tiče šta je Pamfil ranije radio. Kad je za to bilo vreme, ja ga nisam sprečavao da pruži sebi na volju. Ali današnji dan donosi drugi način života i traži drugo shvatanje morala. Zato ubuduće zahtevam - ili, ako je to razumnije, molim - od tebe, Davose, da ga vratiš na pravi put. Šta time hoću da kažem? Evo: svi koji imaju ljubavnice teško podnose kada ih ožene.
DAVOS: Kažu da je tako.
SIMON: A zatim, ako neko u takvim životnim okolnostima ima rđavog učitelja, njegov će duh, i tako već bolestan od ljubavi, otići sasvim na stranputicu.
DAVOS: To, Herkula mi, ne razumem.
SIMON: Ma nemoj!
DAVOS: Ja sam Davos, a ne Edip.
SIMON: Da li to znači kako hoćeš da ti ostalo što imam kažem otvoreno?
DAVOS: Zaista hoću.
SIMON: Ako danas primetim da nekim smicalicama pokušavaš da pokvariš ovu svadbu, ili ako budeš hteo da ovde pokažeš koliko si lukav, daću, Davose, da te išibaju kamdžijom, pa ću te poslati u mlin na rad do smrti; i to pod neprekršivim uslovom da, ako te ikad pustim odande, sam ostanem da meljem umesto tebe. Da li ti je ovo jasno? Ili možda ni to ne razumeš?
DAVOS: Razumem potpuno: govorio si otvoreno, o samoj stvari i ovaj put bez ikakvog zaobilaženja.
SIMON: Lakše bih podneo da me izigraš bilo u čemu drugom nego u ovome.
DAVOS: Iz tvojih usta u božje uši.
SIMON: Smeješ mi se, a? Nisi me prevario! Ali ti kažem: pazi da ne učiniš nešto olako. Nećeš posle moći da kažeš kako te nisam upozorio. Dobro se pazi! (Odlazi)




sivacki DRUM forum

Publije Terencije Afer DEVOJKA SA ANDROSA
« poslato: Avgust 18, 2009, 12:00:38 posle podne »