• Novembar 22, 2019, 08:46:35 pre podne
Sivac
16 gostiju, 0 korisnika

Autor Tema: Ljubomir Simović - Putujuće pozorište Šopalović  (Pročitano 4497 puta)

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.2 Firefox 3.5.2
    • web dizajn
Odg: Ljubomir Simović - Putujuće pozorište Šopalović
« Odgovor #10 poslato: Avgust 18, 2009, 12:08:01 posle podne »
***
Deseta slika

ODLAZAK GLUMACA


( Drum izvan grada.Na praznoj sceni, sasvim levo, vidi se putokaz:

KOSJERIĆ 22 km.
POŽEGA 21 km.
VALJEVO 69 km.

Rano pre podne. Glumci su zastali da se odmore. Imaju veliki prtljag: sanduke, kožne, platnene i pletene kofere. Sofija, koja je na ošišanu glavu stavila periku,
istresa pesak iz cipele. Vasilije briše znoj, pali cigaretu. Jelisaveta ukočeno sedi na koferu, kao da je zagledana u neku tačku koja ne postoji.)

JELISAVETA: Nisam ja, znači, bila bez razloga onako uznemirena! Pakujemo one stvari,a meni nešto ne da mira, ne da mira, prosto me tera na ulicu!
Ko da me neko uzeo za ruku i odveo pravo pred onu kuću!
VASILIJE: Prestani da pričaš samo o tome!
JELISAVETA: Ništa mi od svega toga ne ide u glavu! Da Filip, onako zanet, onako smeten, dodje! I da onako hladnokrvno ubije čoveka! Pa da se popne u kuću
i ubije ženu! Pa da posle još sve to, onako javno, prizna, pred svima! Još ne mogu da verujem...ko da sam sanjala!
SOFIJA: Da se ja noćas nisam setila Filipa, možda bih izgubila i glavu, a ne kosu!
VASILIJE:: Zašto Filipa?
SOFIJA: Nije Filipa, nego tog njegovog glumljenja! Kad je naišao onaj batinaš, premrla sam! Da bežim, stići će me! Da vičem, ko će me čuti? Da se branim,
kako da se odbraniš od ludaka? I, srećom, setim se da ga zamajavam!
VASILIJE: Čime?
SOFIJA: Setila sam se uloge one travare iz « Prognanog kralja». To smo igrali jesenas u Despotovcu. Pa sam pričala o travama sve čega sam se setila iz njenog
teksta! Što nisam znala, to sam izmišljala! Glumila sam, ko da je glava u pitanju! Na kraju mi ga je i bilo žao.
VASILIJE: Koga?
SOFIJA: Tog batinaša!
JELISAVETA: A možda je sve to bilo sračunato!
SOFIJA: Šta sračunato?
JELISAVETA:To sa Filipom.
VASILIJE: Ti ceo dan isto!
JELISAVETA:Kopka me. Možda je on imao duplu masku! Prvo, masku glumca! A ispod maske glumca - masku ludaka! A šta je bilo ispod maske ludaka?
SOFIJA: A šta misliš, šta je moglo da bude?
JELISAVETA:Mogao je da bude ilegalac!
VASILIJE: Onaj smetenjak?
JELISAVETA: Kao član putujućeg pozorišta, pa još kao ludak i smetenjak, mogao je da se kreće po celoj Srbiji, i da niko ništa u njega ne posumnja!
SOFIJA: Misliš da smo mu mi služili samo kao paravan?
VASILIJE: Zašta paravan?
SOFIJA: Pita me zašta!
JELISAVETA: A sećam se samo da je rekao, pred onim leševima, da je to njegova plata za jade!
VASILIJE: Za kakve jade?
JELISAVETA: Mnogo me pitaš?
SOFIJA: Ustvari, on je unapred rekao da će da ih pobije! Samo što ja na to nisam obratila pažnju!
VASILIJE (postaje zainteresovan) Kad je rekao?
SOFIJA: Noćas, kad su mi odrezali kosu oni zlikovci! Ostala sam sama, neko je naišao, i ja, onako obeznanjena, u onom strahu i mraku, nisam poznala ko je,
mislila sam da hoće da me ubije...A jedva sam i čula šta govori, pola reči je odnosio vetar. Ali mi se čini da je rekao: « Ubiću one koji su mi mrskiji nego ti!»
Tako nekako!
VASILIJE: (vrlo zainteresovan)To je bilo pošto su ti odsekli kosu?
SOFIJA: Zašto pitaš?
VASILIJE: (govori za sebe, i kao da se priseća) « Srce moje kukavno i glava ostrižena...»
JELISAVETA: Šta kažeš?
VASILIJE: « I s glave kosu britvom srezah...»
SOFIJA: Šta to govoriš?
VASILIJE: Kad se Filip pojavio pred tobom, da li ti je slučajno rekao: «Stani, ne boj se moje ruke»?
SOFIJA: Otkud znaš?
VASILIJE: (Jelisaveti) A kad su izneli one leševe, i kad ih je Filip video, je li rekao:
« Gledajte ovo delo, grdnu krv,
gledajte tu na zemlji leša dva...»
JELISAVETA: «...udarac moje desnice ih obori,
Za jade je moje plata to! «
SOFIJA: Valjda nećeš da kažeš?....Pa to znači...
VASILIJE: Naravno da znači! Kad te je sreo, kosa ti je bila ostrižena! Mislio je da si Elektra! On je tebi govorio ono što Orest govori ošišanoj Elektri!
A kad je video da iznose one leševe, za njega su to bili leševi Egista i Klitemnestre!
JELISAVETA: Valjda nećeš da kažeš da je on mislio da je sve to bilo pozorište?
VASILIJE: Nije to Filip policajcima priznao da je ubio tog okružnog načelnika i njegovu ljubavnicu – on za njih možda nikad nije ni čuo! – nego je Orest
objavio gradjanima Argolide da je ubio svoju majku i Egista!
JELISAVETA: Je li to moguće?
SOFIJA: Ali zašto baš «Elektra» da mu padne na pamet?
VASILIJE: Sve što se dešavalo, ličilo je na scene iz «Elektre»! Taj načelnik je ubijen dok je klao june, kao i Egist! A Klitemnestru su namamili da je ubiju pozivajući
je kod ćerke na babine! I ti si pred njega izašla ošišana! Pa i samo to iznošenje leševa, kao u predstavi!...Končić po končić...ta priča o Orestu isplela se oko njega
kao mreža!
JELISAVETA: Njega je , znači, ubilo pozorište?
VASILIJE: Ali je zato spaslo pravog ubicu!
JELISAVETA: A to, što smo mislili da je maska, bilo je lice!
VASILIJE: Na koju masku misliš: na masku glumca, ili na masku ludaka?
JELISAVETA: Mislim na masku ludog glumca!
SOFIJA: Još nešto mi je palo na pamet...Možda se Filip žrtvovao da spase tog Sekulu?
VASILIJE: Zbog čega da ga spase? Šta je njemu Sekula?
SOFIJA (glumi) « A šta je Hekuba njemu il on Hekubi?»
JELISAVETA: Da je tamo bio neki policajac makar sa minimumom pozorišnog obrazovanja, do toga ne bi došlo!
SOFIJA: Bilo šta da je bio, Filip je, pre svega, bio glumac!
VASILIJE: Bilo šta da je bio, sada je leš!
SOFIJA: Filip je visoko podigao drvani mač!
VASILIJE: Pre će biti da se život njim poslužio i poigrao! A on...Nit je on znao koju ulogu igra, ni zašto, ni u kojoj predstavi!

(Sa desne strane, skoro trčeći, dolazi Simka. Obučena je u belu muslinsku haljinu, sa crvenim pojasom. U kosu je udenula belu radu.)

SIMKA: Mislila sam da vas nikada neću stići!
VASILIJE: Otkud vi ovde?
SIMKA: Sekula je jutros pušten iz zatvora!
JELISAVETA: Zato smo mi obukli belu haljinu!
SIMKA: Pušten je na osnovu sinoćnjeg priznanja gospodina Filipa...Htela je i Gina da podje sa mnom, da se zahvali, ali mora da pere veliki veš!
JELISAVETA: Nju će i sahraniti u onom koritu!
SIMKA: Pravi razlog je što hoće da sakrije stid!
JELISAVETA: Gina i stid!
VASILIJE: Zbog čega stid?
SIMKA: Zbog čega, zbog svega! Sofija joj je Sekulu spasla od mučenja...
SOFIJA: Ja ga spasla?
SIMKA: Drobac je išao za vama kao opčinjen, Sekulu nije ni pipnuo! A pokojni Filip ga je spasao od smrtne kazne!
JELISAVETA: Filip ga je oslobodio drvenim mačem!
SIMKA: A eto kako vam je za sve uzvraćeno! U stvari, svi smo ispali krivi prema vama! Ja možda najviše!
VASILIJE: Zašto vi?
SIMKA: Da vas nisam zadržala da prenoćite...da sam vas sinoć pustila da otputujete...
SOFIJA: Niti bi Filip izgubio glavu, ni ja kosu!
JELISAVETA: Sve, što je ikad bilo, pa makar kako da je bilo, moglo je biti i mnogo bolje, ali i mnogo gore, nego što je bilo!
SIMKA: Plašim se da nam nikada nećete oprostiti!
VASILIJE: Nemamo mi zašta da vam opraštamo! Sve što se desilo, sve je to deo našeg posla i naše sudbine!
SOFIJA: Svima bih mogla da oprostim, ali Blagoju nikad!
SIMKA: Blagoje se ponovo propio, propašće!...(Sofiji) Pa zar vas nisu ošišali?
JELISAVETA: Jesu, to joj je perika!
SIMKA: Još vam je lepša nego prirodna kosa!
SOFIJA: Baš vam hvala!
SIMKA: Kad su Sekulu puštali jutros iz zatvora, dali su mu ovaj koverat da vam ponese! Našli su ga u Filipovom džepu...
SOFIJA: Šta je to? Neko pismo?
VASILIJE: Ovo kao da je Filipov testament!
JELISAVETA: Testament?
SOFIJA: Šta on ima da piše u testamentu?
VASILIJE: (čita) «Kad umrem, pa bilo to prirodnom ili nasilnom smrću, ako mi se po džepovima nadje nešto novca, to neka glumci popiju za moju dušu.»
JELISAVETA: Je li se nešto našlo?
SIMKA: Nišsta. Šaka tantuza.
VASILIJE: « Od pokretnog i nepokretnog imanja nemam ničega, sem ovog grešnog tela, koje ni inače nije pripadalo meni, i koje će biti vraćeno zemlji : prah prašini!
Molim, jedino, da moja glava ne podeli sudbinu sa mojim telom...»
JELISAVETA: Šta mu to znači?
VASILIJE: «...i da se moja lobanja preda nekoj pozorišnoj trupi, kao rekvizita.»
SOFIJA: Kao rekvizita?
VASILIJE: « Kad god je grobar, kopajući i pevajući, izbaci iz Jorikovog groba, i kad god je Hamlet uzme u ruke i kaže: Ova je lobanja imala jezik i mogla je nekada
pevati, biće to moje vaskrsenje! «
SOFIJA: Je li to sve?
VASILIJE: Sve.
JELISAVETA: Nesrećni Filip!
SOFIJA: Zna li se gde je sahranjen?
SIMKA: Verovatno negde u Krčagovu. Danas sve bacaju u masovne grobnice, poliju krečom i utabaju!
SOFIJA: Znači, nikad mu neće pronaći grob! Ni grob, ni lobanju!
JELISAVETA: Kako onda da mu se ispuni poslednja želja?
VASILIJE: Njegova će luda glava i mrtva pronaći put od te masovne grobnice do ruke nekog Falstafa koji igra Hamleta!
SIMKA: A vi? Nastavljate sa pozorištem?
VASILIJE: (uzimajući kofere) Nastavljamo, šta bismo drugo!
SOFIJA: Dolazi potop, tonu ladje, planine, kontinenti! A mi hoćemo da se spasemo od potopa penjući se na stolice!
JELISAVETA: Ko da je potop miš!
SIMKA: I kud ćete sad?
VASILIJE: Posle pedeset metara, možda ćemo biti u Engleskoj! Kroz pet minuta, možda ćemo stići u šesnaesti vek!
JELISAVETA: Kroz puste zemlje,
Ispunjene plačem,
Krećemo u vatre
Sa drvenim mačem!
SIMKA: Neka vas Bog čuva!

( Glumci podižu kofere i polako odlaze, u daljinu, prema sivom nebu iza scene. Iza njih se spušta providna zavesa putujučeg pozorišta Šopalović.)

SIMKA: Stanite, čekajte!
Zamalo da zaboravim da vam kažem!
Onog Dropca, batinaša, našli obešenog!
Obesio se na Tatincu, o neku krušku!
Jedna velika jeribasma, radja po vagon!
Obesio se onom žilom, kojom je tukao!
A u ruci mu našli vidovu travu!

Ne čuju...

( Svetlost se polako gasi )

Jelova Gora, 6. aprila 1985.

ZAVESA

KRAJ

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.2 Firefox 3.5.2
    • web dizajn
Odg: Ljubomir Simović - Putujuće pozorište Šopalović
« Odgovor #11 poslato: Avgust 18, 2009, 12:08:37 posle podne »
***
O " PUTUJUCEM POZORISTU SOPALOVIC"

Kao sve dobre drame, “Putujuće pozorište Šopalovic” počinje više nego jednostavno.
Jednog letnjeg dana u Užice dolazi pozorišna trupa koja se sprema da igra Šilerove “Razbojnike” . Nasred Rakijske pijace glumci izvode jednu scenu iz komada.
Tom scenom bi želeli da izazovu interesovanje za predstavu. Na žalost, trenutak koji su izabrali ne može biti nepogodniji: Užice je okupirano, vešanja i streljanja
su postala deo svakodnevice, grad je pun izbeglica iz Bosne, ljudi koji su se spasli od ustaša, a pozorište i gluma su u svesti običnih gradjana, stanovnika
provincijskog gradića, nešto sasvim nedolično i u mirna, a kamoli ratna vremena. U takvoj atmosferi scena iz “Razbojnika” deluje sasvim neprikladno, i
revoltirani gradjani ne štede reči pogrde za glumce koji su došli da igraju svoju predstavu, ne obazirući se na njihove nevolje.

Stvari počinju da se komplikuju kada Milun, podnarednik gradske straže, uhapsi glumce i odvede ih u Predstojništvo policije.
Posredi je, razume se, nesporazum: on je čovek bez minimuma pozorišnog obrazovanja, koji ne shvata razliku izmedju pozorišta i života.
Za njega je drveni mač iz rekvizite – hladno oružje, a to što glumci u komadu igraju lica sa imenima različitim od njihovih pravih – lažno je predstavljanje.
Da stvari budu gore, najbolji glumac iz trupe, Filip Trnavac, je toliko zanesen pozorištem da ga sve što se oko njega zbiva samo podseća na situacije i
iz komada u kojima je igrao. To zbunjuje primitivnog podnarednika i izaziva njegov bes.

I – drama počinje!
Na jednoj strani posmatramo glumce, zatvorene u svet svoje umetnosti, od koje nekad ne vide stvarnost, jer smatraju da je umetnost nešto što je važnije od običnih životnih neprilika. Oni žive “ mimo sveta” , “ceo život provedu kao na ladji”, i ne smeta im ni to što im na scenu, kako kaže Majcen, koji ih saslušava, “pada senka vešala”. Na drugoj strani su su gradjani Užica, podjednako zatvoreni u muke svog stvarnog života i u stvarnu dramu koja započinje.

To su dva sveta koja nemaju nikakvog razumevanja jedan za drugog, ali koja su se odjednom našla krajnje zaoštreno suočena.

Izmedju njih pokušava da posreduje Simka, mlada udovica artiljerijskog majora, koja ima nekakav minimum pozorišnog obrazovanja, i pomalo čezne za tim svetom nestvarne i prozračne lepote.I umesto pozorišne predstave, u kojoj su glumci učesnici, a gradjani gledaoci, mi ćemo videti “krvavo pozorište” okupacijske stvarnosti, gde su glumci najpre gledaoci, zatim i učesnici.

Simović je uspeo da pozorište i život preplete na nekoliko načina.

Vasilije Šopalović i Jelisaveta Protić su putujući glumci čije su najbolje godine prošle, ali oni igraju i za vreme okupacije isto onako kao što pekari i dalje peku hleb, a vodeničari melju brašno. Oni nemaju drugi način da zarade za hleb. Za njih je pozorište- pozorište, a život je život, i jedno nema veze s drugim. Pod pritiskom okupacije, oni će se lako odreći pozorišta i proglasiti ga za privid i laž.

Sofija Subotić, glumica u ljubičastom, u glumačkom zanatu je početnica. Kod nje je odnos izmedju pozorišta i života složeniji. Njena lepota opčinjava muškarce.
Opčinjen je i batinaš, Drobac, poluljudsko, poluživotinjsko stvorenje, specijalista za mučenje. Ona ne propušta nijednu priliku za plivanje.Drobac je prati, sa jasnim namerama, koje bi i ostvario da se ona u jednom trenutku nije setila teksta travarke iz drame “Prognani kralj”.

Drobac je sišao s planine, iz Sinjevca, gde je živeo sa kozama i travama, a razgovor o lekovitim i drugim svojstvima trava budi u njegovoj zamračenoj svesti najdublje emocije, ljudskost. On postaje ljudsko biće i odlazi, sa volujskom žilom, orudjem svog zanata u jednoj, i strukom trave koja leči vid, u drugoj ruci.
Za razliku od Vasilija i Jelisavete koji se, pod pritiskom stvarnosti, odriču umetnosti, Sofija se, pod pritiskom stvarnosti, obraća umetnosti, i uspeva ne samo da se
spase od stvarnosti, već i da je preobrazi, kao u bajci “Lepotica i zver”.
Scena izmedju Sofije i Dropca odigrava se u noći punoj mesečine, na obali reke. Ovo je gotovo scena iz bajke, u kojoj se stvari neočekivano i neobično
preobražavaju.…

Mladi glumac Filip Trnavac sve do devete scene je samo zanesenjak i smetenjak koji je čitavu trupu dovodio u neprilike, jer je njegovo nerazlikovanje pozorišta od
života i glumca od uloge koju igra razgnevilo podnarednika Miluna iodvelo ih na saslušanje u policiju. Druga neugodna situacija u koju dovodi trupu je u Simkinoj
kući, kada ga pečena bundeva, koju Simka ponudi, podseti na komediju “Poslednje leto” u kojoj junak prebacuje domaćici Simoni neukusan ručak i neurednu kuću.
Za sve, Filip ima neku vrstu “pozorišnog ludila”, “nije sasvim čitav”, a cak i Vasilije mu u jednom trenutku kaže da više ne zna ko je, i da bi trebalo da razlikuje uloge
koje igra od stvarnog života.Iznošenje leševa okružnog načelnika Domazeta i Andje Karamarković iz kuće njega podseća na iznošenje leševa Egista i Klitemnestre iz Euripidove Elektre, i policajci ga ubijaju misleći da priznaje svoju stvarnu krivicu, dok on izgovara tekst iz Elektre. Njega je, kako i Sofija konstatuje, ubilo pozorište, jer nije znao koju ulogu igra
ni u kojoj je predstavi.
Filip postaje spasitelj koji spasava, možda i ne znajući da spasava, ali čiji postupak ostaje za sve zagonetan I dvoslmislen. On će ostati tajna, na isti način na koji će za Sofiju i ostale glumce, ostati tajna da se Drobac, posle razgovora sa njom, obesio volujskom žilom, sa strukom vidove trave u ruci.

Skojevac Sekula, uhapšen pod sumnjom da je atentator, biće pušten iz zatvora, pošto je “pravi” ubica otkriven.

U poslednjoj sceni glumci odlaze iz Užica, i ponovo su samo putujući glumci koji lutaju iz mesta u mesto sa šarenom lažom svoje umetnosti.
Sve je kao što je i bilo, samo što nema Filipa, a Sofija je ostala bez kose (razgnevljeni gradjani, misleći da je Dropceva ljubavnica, ošišali su je, ali je ona posle
uzela periku i - stvari su došle na svoje mesto). Glumci neće čuti Simkine reči - da se Drobac obesio o volujsku žilu i da je u ruci imao vidovu travu.

Sigurno i neusiljeno, “ Putujuće pozorište Šopalović” kreće se od krajnjeg realizma ka pesničkoj viziji, i gotovo ne primećujemo trenutak u kome se dramskom piscu pridružio pesnik.
Sa topografskom preciznošću koju samo kod romansijera nalazimo, drama je smeštena u jedan grad,i ko poznaje Užice može se prošetati njime
zajedno sa junacima komada.
Predmeti iz svakodnevnog života: Ginino korito, Blagojeva flaša, Dropč žila, Sofijina kosa, isto se tako neprimetno pretvaraju u simbole. Najzad, krvav trag koji
za sobom ostavlja Drobac, a zatim, posle šišanja Sofije- Blagoje, koji je prvi što se kamenom bacio na bludnicu, deluje do kraja uverljivo, kao pesnička slika koja
je istovremeno i jedan pravi i snažan dramski obrt, u kome nam zbivanja otkrivaju svoj najdublji smisao.

Put od realističke opipljivosti do pesničke slike nalazimo i u jeziku ove drame. Iako je pisana u prozi, u ritmu ove drame osećamo disanje stiha, a proza se zgušnjava u stihove u izuzetnim i ključnim trenucima (na vrhuncu drame, Filip govori Orestov monolog iz Euripidove Elektre; Gina će, kad sazna da joj je sin uhapšen i da može
pasti u Dropčeve ruke, reći: “Kako mogu da kažem da ga poznajem, kad muku kojom ga muče ne poznajem?”, i te se reči utiskuju u našu svest kao stihovi; i Drobac
će svoje jezive veštine opisivati stihovima.

Kao što se u drami umetnost i život poistovećuju na dvema krajnje udaljenim tačkama, tako se i proza uliva u stih na dvema krajnje udaljenim tačkama ljudskog iskustva:na najstrašnijem dnu, i na najvišim visinama.

( Iz recenzije Jovana Hristića)

sivacki DRUM forum

Odg: Ljubomir Simović - Putujuće pozorište Šopalović
« Odgovor #11 poslato: Avgust 18, 2009, 12:08:37 posle podne »