• Novembar 22, 2019, 07:54:39 pre podne
Sivac
19 gostiju, 0 korisnika

Autor Tema: Najdžel Vilijams - Klasni neprijatelj  (Pročitano 2272 puta)

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.3 Firefox 3.5.3
    • web dizajn
Najdžel Vilijams - Klasni neprijatelj
« poslato: Oktobar 03, 2009, 07:50:09 posle podne »
Nigel Williams

Klasni neprijatelj

Uvod

Dramu Klasni neprijatelj napisao sam 1976. godine, one godine kad mi se rodio najstariji sin. Mada već neko vrijeme nije ponovno štampan u Engleskoj, ovaj veoma jednostavni komad o nekoliko učenika iz južnog dijela Londona imao je utjecaja i dopao se publici od Brazila do Finske. Čini se da su mu Nijemci posebno skloni, možda zato što ga je u pozorištu Schaubühne u Berlinu režirao Peter Stein.
Pažljivi čitalac će primijetiti da je gotovo svaka riječ u komadu prostačka i da počinje sa j ili p, te je jedan od razloga ovog uvoda uvjeriti nastavnike koji žele postaviti komad na školskoj sceni (škola Hackney Downs u istočnom Londonu imala je veoma uspješnu produkciju) da nemam ništa protiv da se j zamijeni sa nekim drugim glagolom, a da se pi... zamijeni sa šupak. Iz nekog razloga nisam nikad shvaćao zašto je riječ šupak lingvistički prihvatljivija od riječi pi…. Ako želite potpuno izbaciti te riječi kako biste postigli manje realizma, slobodno to učinite. To je komad sa malo likova, jednom scenografijom te, mada su svi likovi muški, sa izvjesnim uspjehom je rađen i u ženskoj postavci.
Komad sam napisao dok sam živio u Brixtonu i posmatrao maleni vrt preko puta naše kuće gdje se grupica dječaka porijeklom sa Zapadnoindijskog otočja igrala sa poklopcima kanti za smeće i štapovima. Gledao sam ih sjedeći za stolom i uhvatio se kako se pitam na šta liči njihov život. Osluškivao sam svog sinčića kako plače u sobi na spratu i pitao se također kako će njegov život izgledati u svijetu koji kao da je potpuno zanemario vrijednosti kojima je mene učio moj otac.
Moj otac – već deset godina mrtav – bio je direktor gimnazije u sjevernom Londonu; jedno od mojih najsnažnijih djetinjih sjećanja je ponos i strast koje je on iskazivao kada bi pričao o svojim učenicima, koje ja nisam znao - osim po imenu. Možda je to razlog što je ovo komad o obrazovanju i značaju potrage za znanjem u zatucanim i beznadnim dijelovima svijeta.
Mada moji likovi pjene zaslijepljeni od strasti, koja je u Steinovoj produkciji fizički bila zastrašujuća, oni istu tu strast donekle iskazuju u svojoj težnji prema onom što bi trebalo da je na prvom mjestu u programima svih škola, što je važnije čak i od vijeća roditelja i nastavnika, političke korektnosti i dobrih rezultata na ispitu – potrazi za znanjem. Ako to nije nešto što bi trebalo potaknuti živu debatu, pogotovo u školama gdje se jedan veliki broj učenika pita šta kojeg vraga uopće rade u školi, meni nije jasno šta bi je moglo potaknuti.
Nigel Williams

Likovi:

Nadimci Prava imena
Maca Sowerthwaite
Koka Rakes
Brzi Napier
Cobra Skellet
Pegla Herron
Staklar Cameron
Upravitelj škole Upravitelj škole

Prvi čin

Učionica u južnom Londonu. Na sceni su Koka, Cobra, Brzi, Maca i Pegla. Svi dječaci imaju oko šesnaest godina, ustvari su se već zamomčili. Koka je mršavi, bubuljičavi mladić u ofucanoj školskoj uniformi, Cobra je debeljuškast, plavokos momak sa naočarima; izgleda ozbiljno, Brzi je panker, njegova uniforma je potpuno promijenjena tako da se ne da prepoznati, Maca je najinteligentniji od njih, i najzgodniji, ali Pegla, jedini koji stoji kada se upali svjetlo, nije neko koga biste uopće prepoznali kao učenika. Vrlo visok, u kožnoj jakni, i stalno agresivnog, bockavog ponašanja. Učionica je opustošena, sa velikim rupama na zidu, uništenih klupa tako da više i ne liče na klupe, dok su prozori, ako ih uopće i ima, porazbijani. Sve je išarano i rastureno. Pola tri je popodne.

Pegla: Super, kažem ti.

Cobra: Pusti to.

Pegla: Guba, kažem ti.

Cobra: U redu, u redu, super, pa šta? (izgleda da je već umoran od rasprave)

Pegla: Razvalili smo je, Cobra. Jebi ga, fakat smo je razvalili.

Cobra: Aha?

Pegla: Aha.

Pauza

Vi pojma nemate.
Otišla je vrišteći. Vidio sam je.

Cobra: I gdje je nađe, karino?

Pegla: Na hodniku. Jutros.

Cobra: Dobro, dobro.

Pegla: Razbucali smo je.

Brzi: Pet K, eh? K za trêbe.

Cobra: U pravu si. Ne kažem da nisi u pravu.

Pegla ne može da nametne temu. Udara rukama.

Pegla: Klupe!

Koka: Pusti to, Pegla? Pusti.

Pegla: Klupe. Stavite ih na vrata.

Koka: Ma daj… pusti…

Pegla: Pizdo, šta je?

Koka: Umoran.

Pegla: Hajde, Brzi.

Brzi: Eto me.

Pegla: Miči se.

Brzi: Koga nam šalju?

Pegla: Đe s' našo mene pitat?

Maca: King-Konga.

Pegla: Klupe!.

Miču se. Pomalo umoran, Cobra ide posljednji. Koka ostaje gdje je. Očito su ovo već radili.

Maca: Radili smo već klupe. Uvijek jebene klupe?

Pegla: Imaš neku drugu ideju.

Brzi: Lomi jebenu kredu.

Pegla: Kakvu jebenu kredu. Nema krede, Brzi.

Koka: Nema knjiga, nema krede, nema olovaka, nema prozora. Samo mi i sjebane klupe.

Pegla: Hajde!

Počinju pomjerati klupe prema vratima.

Cobra: Šta li je sad skonto? Pitam se! Šta je skonto?

Pegla: Jebiga, svašta.

Koka: Što stojimo, Cobra?

Cobra: Ima li se nešto radit?

Koka: Sve smo odradili? Razbili prozore, polomili kredu, nikad nam nisu dali knjige, a oni ljuti što uopće dolazimo! Gnjavaža. Moraju nekog poslat da nas obiđe. Je li? Pa što mi ne shvatimo poruku i odjebemo odavde, jebote!

Koka: Umorni smo.

Brzi: Koka je umoran. Koka je previše sjeban da bi drko.

Pegla: Šta tebe briga što mi ostajemo, pičko. Ostajemo i kvit! Ako hoćeš da ideš, idi. Dok smo ovdje mi ćemo gurati ove jebene klupe.

Cobra: Znamo mi što Pegla ostaje, eh?

Pegla: A što to, matere ti?

Cobra: Jebiga, čekaš da se nešto desi.

Pegla: Jeble te nade.

Neko lupa na vratima.

Vrata su otvorena, gospodine.

Glas izvana: Oj!

Pegla: Samo pritisnite kvaku, gospodine.

Glas. Nije nastavnik: Otvori usrana vrata!

Pegla: Ne mogu, gospodine.

Glas: Hej, Pegla. Pogriješio si, jebiga, broj!

Pegla: Staklar!

Staklarov glas: Pusti nas unutra?

Pegla: Klupe, raja.

Maca: E jebi ga!

Pegla: Naš jaran Staklar.

Maca: Mislio sam da je u hapsu.

Pegla: Hej, Staklar!

Staklar: Otvorite ta jebena vrata!

Pegla: Šta radiš u Mudonjgradu, Staklar? Što nisi u Brikstonu?

Staklar: Nema mjesta u jebenom Brikstonu. A i hrana je tamo gora.

Pegla: Klupe, cure.

Maca: Jesam li ti zgodan?

Pegla: Odjebi.


Počinju pomjerati klupe. Svi osim Koke.

Hej, Koka.

Koka: Sjeban sam.

Pegla: I bićeš, ako ne pomjeriš klupe.

Cobra: Pusti ga, Pegla.

Pegla: Vidi ti Svetog Đoke - ubija aždahu.

Cobra: Rekoh ti - ostavi ga na miru. Jasno?

Pegla odluči da ga pusti na miru. Možda ga to i zabavlja.

Pegla: Klupe. Hajde, pomjerite ih, raja-

Napokon se vrata otvaraju i ulazi Staklar. Veoma jak, ali simpatičan momak sa Zapadnoindijskog otočja. Ceri se svima. Pomalo stidljiv.

To si ti, jebote, Staklar.

Staklar: Aha.

Pegla: Haj, pričaj.

Staklar: Nemam vam šta reći.

Pegla: Nemaš nam šta reći. Kakva je bila?

Staklar: Ko?

Pegla: Tvoja socijalna radnica.

Staklar: Odvratna.

Pegla: Onda, službenik za uslovnu?

Staklar: Muško.

Pegla: E, jebiga.

Pauza

Ja sam jednom imo jednu socijalnu radnicu. Ovolike sise. Nosila je farmerke.

Koka: Odjebi, Pegla.

Pegla: Fakat. Jebena laburistkinja. Jebena! Jebena crvena Ruskinja.

Koka: I ti si je tuco.

Pegla: Kako znaš?

Koka: Zato što si tuco onu iz vinskog podruma, i onu u menzi, Pegla, ti nisi u stanju spomenuti neku curu a da je nisi tuco. Pa da sam skonto da si i tu. Pa sam si nam reko da si je tuco dvaest i više puta.

Pegla: Dobro, u pravu si, pičko. Jesam, tuco sam je.

Pauza

Bili smo u čamcu u Ridžent Parku. Gospođice - reko sam joj –

SVI: Dozvolite jedno tucanje!

Brzi: I ona te je potucala. Tu, baš u tom čamcu. Skinula je gaće...

Maca: Svoje zelene svilene gaće.

Koka: I raširila noge.

Brzi: I ti si je tuco sve do pristaništa.

Maca: E, jes, tolko si je tuco da si dvadeset minuta ranije stigo na brod.

Staklar: Ništa ne kontam.

Cobra: Propustio si ti puno toga otkad si otišo, Staklar. Znaš, Pegla je pun priče.

Staklar: Jebo Peglu.

Pegla: Ispričaj nam šta ima novo, pičko.

Staklar: Nema ništa novo.

Pauza

Danas sam se vratio. Nemam vam ništa više kazat. Rekli su mi da dođem ovamo.

Pegla: Da ti slučajno nisu rekli kakve su im namjere s nama?

Staklar: Samo su mi rekli da dođem ovamo.

Pegla: Jel to spremaju nešto gadno?

Staklar: Da?

Pegla: Da. Razvalili smo svakog krelca koga su nam poslali.

Staklar: Niste, jebo te.

Pegla: E jesmo, jebo te. Poslali su nam nekog idiota u kombinezonu. Sav mišićav, ogroman. Pederčina, kontam ja. Maca ga je ablendovo dok ga nije otjero.

Maca namješta svoj glamurozni izgled.

Maca: Izvinte, gospodine?

Pegla: Crveni se, crveni.

Cobra: Nije bio loš tip.

Maca: Čaroban.

Pegla: Poslali su nam i neku Ruskinju. Još jednu crvenu jebenu Ruskinju.

Brzi: Šta misliš, kako ova sredina na tebe utiče?

Pegla: Nemam pojma, gospodine.

Brzi: Smatraš li da urbana sredina vodi siromaštvu i očaju ovdje?

Pegla: Ja kontam da si ti usrana pička sa očalama.

Brzi se smije. S odobravanjem.

Brzi: Super, super!

Pegla: Znaš šta, trebaće petnaestipo godina da vam se kare počnu dizati.

Brzi: Oh, krasan momak.

Pegla: Mislim, fakat, gospodine, da jedino što mi možemo da vam uradimo je da vam napunimo guzicu šarenim bombonicama pa vas pošaljemo Arapima.

Brzi: Daaaa. Osjećate li se radikaliziranim?

Pegla: Odjebi!

Pauza

Staklar: On? Nikad!

Cobra: Nije bio loš momak.

Pegla: Bio je pička. Gori od one sjebane socijalne radnice. Gori. Nije nas nikad ničemu naučio. Urbano ovo, urbano ono… i jebeni eseji „kako ste proveli prošlu subotu“. Ja to ne zovem obrazovanjem.

Cobra: A šta to ti, jebiga, zoveš obrazovanjem, Pegla?


Pegla: Sebe. Ja sam obrazovanje. Ja sam obrazovanje za sve vas, jebote.

Cobra: Fakat ti samo malo fali da postaneš kreten.

Pegla: Jel?

Cobra: Aha.

Pegla: I ti bi to želio gledati, Cobra.

Cobra: Upravo gledam.

Pegla: Onda gledaj. Gledaj.

Staklar: Vas dvojica se niste nimalo promijenili.

Pegla: Mi se volimo.

Cobra: Mi se volimo.

Staklar: Šta bî?

Cobra: Nah. Poslali su nam pticu.

Staklar: Nikad.

Brzi: Jesu, jebi ga. Poslali su nam curu.

Staklar: Ne šalje se žena na ovakvo mjesto.

Pegla: To sam joj i ja reko.

Maca: Konkurencija.

Pegla: Odjebi.

Staklar: Je li bila lijepa?

Pegla: Kada je došla - jes. Al, kada je otišla - nije.

Cobra: Od nas je za sedam dana grohnula za deset godina .

Koka: Bila je, jebiga, dobra. A imala je ovol'ke…

Staklar: Kako to misliš velke?

Koka: A što je to važno?

Pegla: Ne kontaš, Koka.

Koka: Bile su ovlike.

Staklar: Šta je bilo veliko?

Pegla: Njene uši. Sljedeći put kada otkriju neku bolest, Koka, trebaju je nazvat po tebi.

Pauza

Ona je bila zadnja, Staklar. Otišla je jutros. Vidio sam je u hodniku. Trajalo je samo sedam dana, Staklar. Ne više. Razbucali smo je. Druge smo tek malo oštetili. Ali nju, Staklar, nju smo rasturili na komadiće. Sad joj treba plastična, eto šta joj treba. A čak i da je lijepo zašiju, bit će, jebi ga, puna ljepila. Jer smo prošle sedmice, Staklar, obavili najbolji poso do sada. Zar se ne sjećaš, Cobra?

Cobra: Ti si to uradio, Pegla. Sad govoriš „mi“. Ti si je rasturio.

Pegla: Meni idu sve zasluge? Ovom se debelom jebaču svidjela, zar ne, Cobra?

Cobra: Šta tebe briga ko se meni sviđa.

Pegla: Tajnovita pička. Ali mi svi znamo da si balio za njom. Eh? Sad nam ovdje cmizdriš što je otišla. Već? Eh?

Cobra ne odgovara. Pegla prekine sa bockanjem i okreće se Macu. Ne znači da je popustio, već je razočaran Cobrinim odbijanjem da mu uzvrati na način kako on to očekuje.

Ok, Maca. Idi, pogledaj. Idi vidi šta su danas za nas skontali. Vidi šta su skontali, šta nam je priredila Učiteljska škola. Haj potrči momak, potrči.

Maca odlazi.

Imaš li garku, Staklar?

Staklar: Deset. Hoće li još neko?

Brzi: Ne.

Staklar: Cobra?

Cobra: Presto sam. Ali, sam opet počo.

Koka: Nisu mi dale da raste.

Pegla: Šta da raste, Koka?

Koka: Ovo. Ispod pazuha.

Pripaljuju cigaretu.

Pegla: Mislim da bi nam mogli poslati dvojicu. Naoružane.

Brzi: Sa psima. Specijalce.

Pegla: Tipove sa šljemovima. Današnja lekcija je...

Brzi: Pa jedan drži na oku vrata…

Pegla:... Engleska ljubaznost.

Brzi: Onaj na vratima se igra s palicom.

Pegla: Evo, ovo su knjige.

Brzi: Daj, kreni.

Pegla: Bace nam knjige.

Brzi: I bjež prema vratima.

Pegla: Ali prekasno! (Zgrabi Brzog). Mi smo brži.

Brzi: Bore se.

Pegla: Al, mi smo jači.

Brzi: Mi samo radimo svoj jebeni poso.

Pegla: To kažu oni. A mi kažemo –

Brzi: Mi samo radimo svoj jebeni...

Pegla: Odjebi! (Drži Brzog previše čvrsto. Ovog to boli.) Odjebi i ne donosi nam više knjiga. Sljedeći put kad dođeš, dovedi nam zgodnih trêba, love i nešto, jebi ga, za popit. Dosta nam je više vaših knjiga. A da dođeš u čeličnom oklopu zgurat ćemo ti jebene knjige niz to jebeno grlo. Jer, nama knjige ne trebaju. Nećemo knjige, pičko. Hoćemo izlaznicu odavde pa da možemo negdje fino otići i leći gdje nema kretena koji nam govore kako da se oblačimo i šta...

Brzi: Pusti me, Pegla, to boli.

Pegla: Ukočio si se, a?

Cobra: Pogledaj Staklara? Još gori slučaj.

Staklar: Ne kontam.

Cobra: Zar nisi, Pegla? Zar nisi malo pregledo par kontejnera za smeće.

Pegla: Zaveži tu gubicu. (Blago defanzivan. Hoće nešto drugo da kaže ali tad ulazi Maca). Hej, stranac. Šta imaš za nas danas?

Maca: Gorilu. Punjenog gorilu. Ještamai?

Pegla: Ma daj, Maca.

Maca: Idem ja tako hodnikom. Nigdje nikog. Uđem u prvu sobu. Pogledam a unutra - redovi dječice čistih lica i sklopljenih ruku. Ispred njih neki tip ljubaznog lica sa kredom u ruci. Posljednji komad krede u nekoj školi u ovom kraju.

Pegla: Jesi li odslušo nastavnika?

Maca: Lica djece zrače. Puna nade. Gledam ih zapanjen. Jebi me, fakat, jebi me ako nisam. Tu ti stojim ja, Maca iz 5K, dio smeća u najgoroj jebenoj ulici, u najgorem jebenom dijelu općenito smatranog najgoreg kvarta, područja, zone, a pred mojim očima dvadeset i troje malih anđelčića prolaze kroz proces učenja.

Brzi: O, proces učenja, znači to je to.

Maca: I tad sam skonto. Nije to uopće učionica. To je model učionice picnut i sređen da zavara školske inspektore. Nastavnik se nije mico. Djeca se nisu micala. Lutke. Svi zajedno. Okreno sam i izišo sa suzom u oku, dok su napolju na dvorištu prava djeca pekla živog na ražnju još jednog nastavnika, sve u uniformama Kju Kluks Klana.

Pegla: Šta ti je, Maca?

Maca: Jebat ih sve. Pretpostavljam da sad izvlače lutriju koji će nas od njih uzeti.

Brzi: Ne mene, ne mene, molim vas gospodine.

Pegla: Da, tebe. 5K.

Brzi: Molim vas, nemojte 5K, molim vas ne 5K, moja žena, moja djeca, moje bebice, moj divni dom, molim vas, nemojte mene u 5K, gospodine.

Pegla: 5K, pičko. Evo ti paket aspirina da imaš u džepu. A sada briši.

Brzi: Ne 5K, molim vas, samo ne 5 K, sve samo ne 5K, o Bože, o molim te ne, o Bože, molim ti se! A?

Tišina. Pauza.

Koka: Šta da radimo sad dok čekamo?

Pegla: Drkaćemo. Eto šta.

Koka: Sit sam drkanja. Fakat sam sit.

Pegla: Nakon onog što si uradio sa svojim tijelom, sve žene čekaju na tebe. Najbolja ti je šansa da mazneš glavnu trêbu i naučiš je da govori.

Koka: Pretpostavljam da negdje tu ima neka trêba. Moje godište. Bubuljičava. Koja drka i mlada će crknut. Skroz izdrkana, baš ko ja. Nema veze. Jedne noći se nađem ja pred onom ribarnicom, prekrasna mjesečina, i sve… kad eto ti nje, hramlje. Debele cvike, pokvareni zubi, ruka joj visi. Ko neko ko se upravo vratio iz Prvog svjetskog rata. Ko neko ko je odveden u gasnu komoru, pa ga onda pregazio tenk. I kad smo se pogledali u oči, ko da nas je grom udario. To je prava ljubav.

Brzi: Da – da – da – da-a!

Pegla: Znači šalju nam nekog tipa? Ko li će to biti?

Staklar: Pojma nemam.

Pegla: Fakat si krelac, Staklar? Gdje ti je mašta.

Staklar: To je to.

Pauza.

Mogli smo porazbijati prozore.

Pegla: Nemaš toliko mašte da skontaš neki kul zločin, Staklar. Prozore si odradio prošli put, Staklar. Sjećaš se? Zato i jesmo pod uslovnom, zato što si ti slomio svaki jebeni prozor u hemijskom laboratoriju. Možeš li išta novo skontati?

Cobra: Samo ti je pokušavo ugoditi, Pegla.

Pegla: Ti odjebi, pičko.

Cobra: Izvini. Ne. (Ovo ga zabavlja) Haj ti nešto skontaj, Pegla. Dok mi čekamo, haj ti skonta nešto.

Pegla: Znam šta ćemo. Svaki će od nas održati lekciju.

Brzi: Ma daaaaj!

Pegla: Svaki od nas...

Brzi: Pa upravo to pokušavamo da natjeramo one pičke da nam više ne rade.

Pegla: Svako od nas će održati lekciju. Ej? Da se malo nasmijemo.

Brzi: Ma, daaaj.

Cobra: Super ti je fora, Pegla.

Pauza. Napetost. Momci nisu očekivali da Cobra ovo prihvati.

Super. Svako od nas drži predavanje. Onako, dok čekamo.

Maca: A ostale karine probaju razjebat stvar. Super.

Cobra: Ne. To je dobra ideja, Pegla. Mislim ima nešto... pozitivno u njoj? A?

Pegla: A onaj koji održi najbolju lekciju dobija nagradu.

Maca: Zašto ne odmaglimo, Pegla? Zašto jebiga ne odmaglimo?

Pegla: Gdje?

Maca: Kući.

Pegla: E zato.

Brzi: To je skroz u redu.

Pauza.

Moj stari pije jabukovaču. Deset jebenih boca jabukovače na noć. I više kada ima s kim piti. I kad se napije, ode sovit. Samo što ne zna gdje mu je jebeni krevet. Jebote! Godinama piša kroz madrace. Prolazi piša kroz madrace, pa na ćilim, kroz pod i tako. I sada to kaplje dolje. Čista kiselina.

Pegla: Nemoj mi plačljivih priča, Brzi? Mislio sam da si ti čvršći. To ti ne pali, stari. Eh?

Brzi: Ko priča plačljive priče?

Cobra: Ja nisam nijednu čuo.

Pegla: Cobra nikad ne priča o svojoj mamici i tatici. Zar ne? Ili gdje idu noću. To je strogo čuvana jebena tajna.

Cobra: Hoćemo li se igrati?

Koka: Umoran sam.

Pegla: Prvi put u cijeloj historiji 5K radimo nešto konstruktivno i Koka je umoran. Prvi put u jebenoj historiji 5K kad smo uradili bilo šta osim razbijanja i Koka je umoran. Šta velite?

Koka: Konstruktivno. Ma, ne nasmijavaj me.

Pegla: Šta je?

Koka: Imaš neki svoj uvrnuti razlog.

Pegla: Ja? Ja? Hajde, Maca. Ti si prvi.

Maca: O, jebi ga.

Pegla: Hajde.

Maca: E jebo te.

Pegla: Hajde.

Maca korača raširenih nogu ka školskoj tabli.

Maca: Seks.

Koka: To je moja lekcija.

Pegla: Ali prekasno, a? Haj kreni.

Maca počinje govoriti uglađenim tonom.

Maca: Seks između muškarca i žene je jedna od najljepših stvari na svijetu.

Brzi: Jašta, jest muda.

Maca: Drago mi je da si to reko. I ja sam to htio kazat. Pogledajte se dolje i svi ćete, sa mogućim izuzetkom Koke, vidjeti da imate dvije čupave, okrugle stvari kako vise između nogu. One tu nisu zbog ukrasa. E, sad. Želim da ih sad uzmete između palca i kažiprsta i da ih čvrsto stisnete.

Pauza.

Drkadžije.

Pegla: I ne pišajte okolo.

Maca: To je nešto drugo. Kada počne da pecka – e tad je frka.

Pegla: Nemoj mi se izvlačit. Moraš drkat...

Brzi: Dosta, Pegla.

Pegla: Reko - nema pišanja okolo. Dosta mi je toga. Jasno? To smo već radili. Jasno?

Koka: Znam ja tu tvoju igru, Pegla.

Pegla: Koja je to moja igra, pičko?

Koka: Opet si skonto nekog sjebat.

Pegla: Aha?

Koka: Fakat. A nije nastavnik.

Pegla: Pa ko je onda, pičko?

Koka: Znate vi, jebiga, dobro ko je.

Cobra ustaje. Neobično je miran usred iznenadne tenzije.

Cobra: Slušajte. Stari Pegla hoće predavanje. Je li tako? Pa što da ne držimo lekciju? Nikad se ne zna. Možda se nešto i nauči.

Ali njegov mir samo povećava nervozu. I Koka ustaje.

Koka: Idem da pogledam da ne dolazi taj novi tip.

Pegla: Ali ćeš nam se pridružit da se zajebavamo.

Koka: Cobra, neću...

Cobra: Uradi što ti kaže.

Maca sad igra učitelja.

Maca: Šta ja imam reći o seksu?

Pegla: Moraš nas nešto naučiti. Nešto što već ne znamo.

Maca: Gorila uđe u kafanu i traži kriglu pive. Krelac za šankom pomisli, «izgleda mi fin, pristojan gorila». Doda mu kriglu. Gorila mu plati jednu funtu. Krelac pomisli – «Ohoho. Glupi gorila pa neće ni skontat. Da mu deset penija kusura, i naredi da popije jebenu pivu i ide kući. Sljedeće noći ista jebena stvar. Gorila ulazi, krigla pive, daje funtu, krelac mu da deset penija kusura. I treću noć se to ponavlja. Ali ovaj put kreten osjeća krivicu što uzima lovu od gorile. Ali, poso je poso. I da mu kriglu pive, uzme funtu, da mu deset penija kusura a kad se nagne preko šanka, prijateljski, fol, on je fin pa veli. «Čudno», kaže on «ne zalazi nam puno gorila ovdje.» «Jebi ga, i ne čudi me kad ti je piva devedeset penija», kaže gorila.

Pauza.

Pegla: Kakve to veze ima sa seksom?

Maca: Jedino sam to skonto. Vic.

Pegla: Moraš nas, jebi ga, naučiti nešto o pički. Ne pričaj nam jebene viceve. Siti smo tvojih jebenih viceva. Ne ide. Mi moramo nešto naučiti danas, a, Cobra, stari moj jarane?

Cobra: Tako je, Pegla, treba nešto naučiti.

Pegla: Jedva čekam.

Koka: Pusti ga na miru, Pegla.

Pegla: GOVORI pičko. GOVORI. Nauči nas nešto. Ti si izabro temu, pa izvoli govorit.

Maca: Nacrtaću racaku.

Pegla: Hajde, momak, nacrtaj.

Maca: Nema jebene krede.

Cobra: Evo, Maca, evo ti kreda.

Pegla postaje nestrpljiv.

Pegla: Počinji.

Maca: Evo ti. Ovo je racaku. Lekcija gotova.

Pegla: Nisi još završio.

Brzi: Tri minute. Mora biti tri minute.

Pegla: Pet. Pet minuta.

Maca: Daj, smiri malo, Pegla. Mogu ti reći u pet minuta sve što znam o ovom jebenom svijetu.

Pegla: Pet jebenih minuta, pičko.

Maca: Ja ću nacrtati pičku. (Nacrtao je vaginu i penis. Nije baš dobro)

Pegla: Nisi nam vala ništa objasnio.

Maca: Seks, momci i djevojke, u stvari, to vam je kad tip nađe trêbu i onda nekoliko minuta drma naprijed nazad. Ko čekić. Ima li pitanja?

Pegla: Slabo si mi to objasnio, Maca.

Maca: Seks je… seks je kad muški bumbar zuji u ljeto nad poljem pa ugleda cvijet. Kada ugleda, e tad taj bumbar stane zujat gore-dolje preko njega. A onda ga pojebe. To vam je seks. I ptice to rade, a i ostali.

Pegla: Ne trudiš se dovoljno, Maca.

Cobra: Pa, trudi se, Pegla. Vidi što se znoji. Rasturi vlastita muda. Prema tome, smiri se i slušaj?

Pegla: Vidi ti njega.

Koka: Šta je s vama dvojicom? Hoćete li mi reći? Okanite se jedan drugog? Ima nas koji pokušavaju zaspat.

Pegla: Odjebi. Ne trudiš se, Maca.

Maca: Ja ću ti reći šta je seks.

Pauza.

Seks je kad mažnjavaš trêbe, jel tako? O ne brini se ti za mene, jer sam ih ja dosta mazno. Jasno? Lijepo se skockam. Elegantno. Svežem ovako kravatu. Na njoj grb Vondzora. I dam se u obilazak, muvanje. Znaš da imam disko? Znaš za moj jebeni disko. «Midnajt Blu.» Jasno. Što znači da nemam nikakvih problema s tim. Moćni zvučnici, a ne ono Sonijevo smeće. Dobio sam ga specijalno od onog crnje na pijaci. Prema tome, ne brini se oko mene i seksa, momak. Bolje da mi vjeruješ. Ja to sam sređujem. Kresnem svaku trêbu koju skontam. Jasno? A?

Sav je rasturen. Pegla dolazi do njega. Posmatra ga, zabavno mu je.

Pegla: Ovo ti nije čas ispovijedanja, Brzi?

Brzi: Može se koristiti ko nastavno sredstvo. Ali, ovo ti nije predavanje.

Pegla: Skoro si potrošio svojih pet minuta, mali. Ali, bojim se, da zbog te tvoje potrebe da odgovaraš na jebena pitanja koja ti nikad nismo ni postavili, bojim se da te moram upozoriti da nećeš osvojiti jebenu nagradu. A dok ne ispričaš nešto što nije vic, ili nekakvo neurotično sranje, e, neš se vala maknut odatle, momak.

Cobra: Pegla utvrđuje pravila na ovom predavanju.

Pegla: Pa šta? Neće mi neko drugi sad…

Cobra: Dobro, tu smo. Sami, Nijednog nastavnika ni na vidjelu. A sad si nam ti ko nastavnik. Zar nismo mi oni koji postavljaju pravila, Pegla? Mi. Demokratski. Eh?

Brzi: Da, Pegla. Ti, sa tvojim IQ-om od 320.

Pegla: 325. A to je bilo prije nego što me je stari bacio na kuhinjski pod.

Koka: Njegova ga je gadna narav i dovela ovamo.

Cobra: Samo ti nastavi, Pegla. Samo nastavi. Ali upamti, nema šanse da nas ovaj put zezneš.

Pegla: Nisi ti još gotov, Maca.

Cobra je opušten.

Prije nego što odeš moraš nas naučiti nešto na odabranu temu. Moraš reći nešto što ima smisla. OK?

Maca: Seks je... (preznojava se) Seks je ono po čemu se muškarci razlikuju od žena... to je nešto što oni rade zajedno... u braku... sperma lijepo uđe u matericu i šta biva onda… rodi se dijete... i ...

Pauza



Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.3 Firefox 3.5.3
    • web dizajn
Odg: Najdžel Vilijams - Klasni neprijatelj
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 03, 2009, 07:50:52 posle podne »
To se može raditi i van braka i u braku. Spolne bolesti su opasne bolesti. Danas, kada seksa ima posvuda, reklame i te stvari. (Zastaje. Nema više što dodati. Mada želi nešto još reći. Trese se od napora, ali kao da mu nedostaje riječi.)

Pegla: Znači završio si, Maca?

Maca: Da. Završio sam.

Pegla: E ovo ti je bilo skroz bez veze. Činjenice. Mi ne želimo jebene činjenice. Želimo znanje. Zato smo ovdje. A ne da nam ti pričaš kako je jebena Zemlja okrugla ili kako miriše hidrogen. Znanje, Maca. Gdje je jebeno znanje u ovom što nam ispriča? Gdje je ono nešto da nas malo uzdigneš, eh? Malo pomoći?

Brzi: Ja ovo ništa ne kontam.

Cobra: To ti je igra, Brzi? Znanje. Smiješna stara igra, to ti je to?

Koka: Neću da se igram. Reko sam vam fino. Ne sa vama dvojicom. Jebeni Pegla i jebeni Cobra, ja ne znam šta vi hoćete.

Staklar: Ne kontam šta se ovdje dešava. Nemam pojma šta se dešava. Skroz sam izgubljen... ja...

Pegla: I šta sad?

Koka: Petljaš se s njim, Cobra. Hoćeš da se sjebeš. Zato što si puknut, eto zašto

Cobra: Jel?

Koka: Ne petljaj se s njim, Cobra.

Brzi: Jebeni Pegla.

Staklar: Hej, hej.

Koka: Jebeni Pegla.

Pauza.

Sjećaš se kad sam te prvi put sreo, pičko. I tad si bio jebeno slavan. Pun sebe. Skroz sam. Koji je ovaj? pitam ja, a tip mi veli „dobro pripazi na njega, sinko“ Ispalo je da ti mrziš nastavnike, da mrziš školu, da mrziš jebenu zemlju po kojoj hodaš, sad si opasan. I da je teško s tobom izaći na kraj. Okani me se, to ti kažem. Okani me se. (Ustaje). I sad si ti, Cobra, došo pravo ovamo. Jebi ga , slavan si, jer si ti nešto drugo. Ti si malo pa fin i pristojan! Previše fin da bi se ovdje zajebavo s nama. Mislim, ako si bio fin i prema meni.

Cobra: Kako sam ja to bio fin prema tebi, Koka?

Koka: Nema veze kako.

Brzi: Iskino je onu golu žensku iz novina jer su se tebi od nje ruke tresle…

Koka: Kažem ti. Prije četiri godine.

Maca: O, jebote.

Koka: Prije četiri godine, ja u školskom dvorištu sa dva krelca, ona od preko puta, raspravljamo o fudbalu. Niko od nas nema pojma o fudbalu, ali raspravljamo o fudbalu zato što kontamo da tako treba, i zato što svaki kreten raspravlja o fudbalu. Ja kažem nešto, a kreten kaže «Koka, odjebi». «Pa što ja?», kažem mu. «Zato što mi je on reko da svi znaju da si ti krele.» Nema veze… e u tom trenutku ti nailaziš…

Brzi: Na krilima.

Cobra: I šta sam reko?

Koka: Reko si: ne slažem se da svi znaju, sinko… jer kontam da mi nastojimo da to ostane naša strogo čuvana tajna.

Cobra: Au, jebote!

Koka: Tako ti je to.

Cobra: I zato me ti sad pratiš kud god pođem?

Koka: Presto sam, Cobra.

Cobra: I tako sam, znači, bio fin prema tebi. E?

Koka: Tako.

Cobra: Jebi ga, Koka. Kako onda izgleda kad je neko gadan prema tebi?

Maca: Štipaju ga za dupe.

Koka: Ništa ne govore. Prolaze pored mene na ulici i ništa ne govore. Gledaju kroz mene. Čak i ne gledaju kroz mene jer ja uopće i nisam tu. Ja sam mrtav. Ja sam mrtav i ja sam na Mjesecu. Ja sam jebeni duh. Ja sam Drkadžija Koka, toliko jebeno prazan da može biti i genije. Oh. I većina ljudi to radi.

Cobra: Šta radi?

Koka: Prave se da me ne vide.

Cobra: Sad je na tebe red, Koka. Nauči nas nešto.

Koka: Neću.

Cobra: Nauči nas.

Pegla: Aaah. Drago mi je da vidim da si u igri, Cobra. Drago mi je da vidim da i vi želite da nastavimo fino i na miru sa predavanjem. (Iznenada je zao). Haj sad, mrdni guzicu da daš pozitivan doprinos. Ili ti nema spasa.

Koka: Ne bih ja...

Pegla: Reko sam pozitivan doprinos, Koka. Fataj se krede.

Koka: A jebi ga (Ustaje, zijeva) Mrtav sam umoran.

Pegla: O čemu ćeš nam predavati, Koka?

Staklar: Ej, Koka drži čas. Kako vam to zvuči?

Cobra: Haj, stari.

Koka: O uzgoju cvijeća.

Pegla: O gajenju cvijeća? O gajenju cvijeća? Jesi li poludio? O gajenju cvijeća, jebote? Šta ti, kog kurca, uopće misliš? Pričati o vrtu ovdje, gdje nam je i Bog okreno leđa a urbanisti nas se i ne sjećaju. Rupetina ti je ovo, sinko. Crna rupa Londona. Šta će nama ovdje jebeno gajenje cvijeća?

Brzi: Treba više nego seks, u svakom slučaju.

Maca: Seks i gajenje cvijeća. E to je prava stvar.

Koka: Uzgoj cvijeća. Želim da vas naučim nešto o gajenju cvijeća.

Cobra: Dobro. Nauči nas.

Koka: Spreman, Cobra?

Ovaj izlazi naprijed. Polako. Okreće se i iznenadno se pretvara u nastavnika. Oni zašute.

Sanduci sa cvijećem na prozoru.

Pegla: Hurraaaaa.

Koka: Sanduci sa cvijećem su dobar dodatak stanu ili domu. Bili biste iznenađeni, prijatelji, kako mogu promijeniti životnu sredinu. Volite li se nečim baviti? Jedno se veče odupreš iskušenju da se muvaš okolo, da stojiš u kafani, odradiš par piva i čekaš ti se ufura neka baba. Zašto ne bi bar jednom izbjego dosadu razbijanja nečijeg auta i obijanja, presto pisat svoje ime po zidovima i dodavat pored njega velikim crvenim slovima DRKADŽIJE. Misli na veliko, razmišljajući na malo.

Oni ga slušaju.

Kao prvo – kupiš sanduk za cvijeće.

Brzi: Gdje?

Koka: U Garden centru. Ili je napraviš sam.

Brzi: Da napravim sam? Ti nisi normalan!

Koka: Moj stari ih pravi sam.

Maca: Koja pička, jebote.

Staklar: To je teško.

Koka: Ma jok, malo drveta – malo boje. I onda ih sastaviš, i to ti je to.

Pegla: Ja sam konto da je ovo lekcija o uzgoju cvijeća, a ne o stolarstvu.

Cobra: Pusti ga.

Brzi: Bože sačuvaj. Ovo je gore nego da nam je došo nastavnik.

Cobra: Aha.

Brzi: Rasturit ćemo ga na komade, Pegla? Baš ko onu tvoju nastavnicu, Cobra, a?

Cobra: Hoš se kladit, Brzi?

Pauza.

Neću, sinko. Nego ću ti reći šta mislim o tebi. Ti si jebeno topovsko meso, to si ti. Ne bih ti vjerovo ni da hodaš ispred mene sa puškom. Ti si ono upravo što mi govorimo za sebe. Odron. Eto to si ti, sinko.

Brzi: E, sad je na mene red, pičko. Samo malo. Samo malo.

Maca: E, momci i djevojke, imam...

Koka: Molim narode! Molim!

Tišina.

Govorio sam vam o umjetnosti i zanatu pravljenja i korištenja sanduka. Drevna i časna umjetnost skupljanja komada drveta i paketića sjemenja iz Vulisa. Sad, pošto ste napravili kutiju, krenete u nabavku zemlje.

Brzi: Zemlje? Zemlje? Gdje ćeš naći jebenu zemlju?

Pegla: Govori, prijatelju.

Brzi: Pičko. Gdje ćeš naći zemlju? E, reci ti meni, ovdje nema nikakve zemlje.

Koka: Odeš u Garden centar. Ili na selo. Uzmeš šaku. I onda to nabacaš u kutiju pa kupiš paket sjemenja. I dodaš vode. A u proljeće, osvane tako proljetno jutro, odeš do prozora da vidiš hitnu kako juri, ili da provjeriš ko je izboden nožem na pločniku! A tamo, geranij. Hortenzija. Ljiljan. Ruža. Pupoljak se upravo pomolio i blago se naklonio velikom, okrutnom svijetu na broju 329. «Zdravo, cvjetiću!», kažeš i iznenada - tvoj se dan skroz izmijenio. Nešto je podiglo glavu, malo se izvilo i onda ti shvatiš da nije sve u životu uzalud. Praonica rublja - zatvorena. Metro sjeban. Život ti sjeban. A, ipak, u tvom sanduku - geranij. Nije to tako loše. Eh?

Brzi: Jà budale!

Pegla: Moram priznati, Koka... da me... još nisi ubijedio.

Brzi: Kužiš li, pičko. Ko što Pegla reče, ti si...

Pegla: Odjebi.

Pauza.

Za sada, Koka, osjećam da nešto fali.

Maca: Šta da radimo sa njegovim geranijom, jebote?

Cobra: Možeš ga gledat.

Koka: Gledat geranij.

Pegla: Gledat! Gledat! Ej, budalo? Kakva korist od gledanja jebenog geranija.

Cobra: Ko govorio o koristi?

Brzi: Jebeni sanduci sa cvijećem. Čovjeku dođe da se ispovraća.

Pegla: Odjebi, Brzi.

Brzi: Pusti nas na miru, Pegla. Ja...

Koka: Moj stari...

Maca: Da – da – da-a!

Koka: Moj stari… živi blizu Klefam Rouda. U jednoj sobi. Moja stara je otperjala sa nekim kretenom iz Rejns Parka. U svakom slučaju, tu vam on živi. U jednoj jebenoj sobi iznad trafike. Tu on sjedi. A na prozoru mu sanduk za cvijeće - ručni rad. Kad je napravio, stavio je na prozor, sve sa zemljom i puno sjemenja. Pravi mali vrt. I šta se desilo? Mačke su je se dočepale. Mačke su je ispišale, srale se u nju, jebale se u njoj, mijaukale u njoj, plesale po njoj, čak su svaku noć u njoj priređivale jebenu operu. I kada su sve to obavile u sanduk sa cvijeće mog starog, ona je ličila na septičku jamu. Potpuno sjebana? Ali on je odmah otišo da kupi drugu.

Pauza

Napunio je zemljom, posijo sjemenje i opet stavio na prozor. Samo je ovaj put bio pametan. Ovaj put je postavio preko nje bodljikavu žicu. Bodljikavu žicu i komadiće stakla, i Bog zna šta još sve nije stavio. Njegov je geranij bio najbolje čuvani geranij u cijelom Londonu. I šta se onda desilo? Mačke, ne znam kako, ali mačke su uspjele ući. Mora da su nosile zaštitnu odjeću, ali uvukle su se ispod bodljikave žice i zapišavale, srale, orgijale ko što rade sve mačke cijelog svijeta. Je li moj otac izgubio volju? Nikad. Stavio je, jebiga, ogromnu staklenu teglu preko bodljikave žice a u njoj komadiće srče, a preko vaze još postavio ciglu tako da mačke nisu ni teoretski mogle podvući svoje šapice ispod nje i srušiti je. Dakle, ako odete kod mog starog (što vam ja nikako ne bih savjetovo) i pogledate prozor, šta ćete vidjeti. Jebeni bunker. Groblje tenkova. A negdje dolje, na dnu, kilometre duboko, svjetlosne godine daleko, jebeni nevidljivi, nedodirljivi, nedostupni geranij!

Pauza.

To je vam njegov vrt.

Pegla: Jebi me, ako kužim.

Cobra: Pa, što ne sredi te mačkurine.

Koka: Voli životinje.

Staklar: O, oj!

Pegla: Kakva pička! (Ide prema njemu). I ti to zoveš znanjem, Koka? Ti nam sad prodaješ jebeni put do uništenja, eto šta. Ovo je gore od onog sranja o školi. Gore od one trêbe zbog koje je naš stari Cobra ukvasio gaće, one s masnom kosom i...

Cobra: Zaveži gubicu, Pegla!

Pegla: Ne sviđa mi se to, sinko! (I dalje stoji blizu Koke, dok ignoriše Cobru) Znam ja tipove ko tvoj stari, Koka. Imamo takvih i u našoj ulici. Iz nekog jebenog razloga neka pička je dojavila da nam Kraljica dolazi u ulicu za praznik kraljevstva. Da dolazi u našu ulicu. Moš mislit, u našu ulicu? Na to su neki rekli, «ali ulica nam je čisto sranje. Šta će misliti o nama» «Ne beri brigu», odgovorili su, izgleda da je kraljica umirala od želje da sredi one žbire u Saut Pekamu, i na Empresu i one straćare u onoj ulici što je samo nekoliko metara zapadno od ovog kvarta gdje sad slušamo mladoga Koke kako cmizdri oko cvijeća. Divlji konji, rekli su, neće izvući nju i princa Filipa iz gomile smeća, kanti, raznoraznog sranja, razbijenih boca usranog engleskog vina. «Ona to želi», i ja vam sad ovo citiram, «da se lično uvjeri.» (Postigao je što je želio. Osvojio je pažnju razreda). Aha, vidjela je ona to lično, Koka. Projurila je sto i pedeset kilometara na sat u svom Rols Rojsu i cerila se ko lujka. A znate šta su one pičke uradile? Znaš šta su kreteni ko tvoj stari uradili u njenu čast? Sve su, jebi ga, počistili! Stavili zastavu, ofarbali fasade, stavili slike te ženske i onog njenog princa Filipa i princa Čarlsa koji izgledaju ko da im je neko zabio lopatu u guzicu i od svega mi se povraćalo.

Cobra: I tako si ponosan što jedino znaš dangubiti?

Koka: Je li to dangubljenje…

Pegla: Nemoj ti meni o ponosu. Ja ne govorim o ponosu zbog onoga što ti radiš. Ja govorim o onoj nakarminisanoj pički. Govorim o ljudima koji ne znaju šta imaju. Govorim o mojoj staroj koja je ružna stara pička samo što ona to ne vidi. I šta radi? Dotjeruje se. A? I ja je sretnem u kafani i ...

Pauza.

Zastave. Ne pričaj mi o zastavama. Jer ni dva miliona jebenih zastava neće otjerati smrad.

Cobra: Kakva je to frka oko zastava. Svi će pomisliti da vam se sviđaju zastave, koliko pričate o njima.

Brzi: Ja volim zastavu. Lubanja i ukrštene kosti, to je pravo. To je moja zastava.

Cobra: Ja znam tvoju zastavu, Brzi.

Brzi: A koja je to moja zastava?

Cobra: Dvije prljave čarape zalijepljene selotejpom a preko piše: «glasajte za Brzog».

Pegla: Izvinite, izvinite? Koka i ja smo imali mali razgovor.

Koka: Zar imamo? Nisam primijetio.

Staklar: Oj, oj!

Pegla: Ne sviđa nam se tvoja lekcija, Koka. To je to.

Cobra: A ko je to „nam“?

Pegla: Pa, nisi ti, debeli kretenu.

Koka se odmiče od Pegle.

Koka: Zar neće neko od vas napraviti mali vrt? Niko? Nijedan od vas? Razmislite malo. Zimi, kad zapada snijeg na Ejkr Lejnu i kad se mali vrapčići uzvrte oko ulaza u metro stanicu Klefam Nort, recite vi meni – zar neće niko od vas napraviti mali vrt? Snijeg vam napada u sanduk sa cvijećem na prozoru. Na cijela dva kvadrata vrta. Razmislite, proljeće kad propupa cvijeće, ili ljeto kada sve bljesne u sjaju, ili jesen kada stvari počnu venuti i kad nekako djeluju grogi. Razmislite samo o smjeni godišnjih doba.

Pauza

Samo pomislite na moga starog kada ga je ona odjebala, a njemu ostala samo sanduk sa cvijećem na prozoru i odijelo koje je kupio u prodavnici rabljene robe, i na mene i njega kako se gledamo i mislimo «I šta sad. Jebi me. Šta sad.» (Zašuti da ne bi pokazao osjećaje) Jebi me.

Pegla: Zaplakaće. Bogme će zaplakat.

Koka: Zaveži, Pegla.

Pegla: Je li to samosažaljenje, Koka?

Koka: Pusti, ionako sam sjeban.

Pegla: Čovjek bi pomislio da je ovo stara Grčka, kako pričaš.

Cobra: Ostavi ga na miru.

Pegla: Šta ti je, Koka? Je li te to neko zajebo, Koka.

Koka: Pusti me, Pegla.

Pegla: Nije to baš tako loše, Koka. To ti je samo Brikston. Nije jebeno Galipolje. Hoću da kažem, u svijetu ima kretena kojima su noge odsjekli turpijom, a vidi tebe, izgledaš ko smrt zbog svog starog koji ima problema sa sandukom za cvijeće.

Cobra: Zar nisi nikad čuo za osjećanja, Pegla? Eh?

Pegla: Osjećanja za šta? Eh? Odgovori mi. Nauči me.

Cobra: To se ne uči, Pegla. Osjećaš, ili ne osjećaš. Prosto ko pasulj.

Brzi: Ja osjećam. Ja osjećam nešto dugo i tanko.

Pegla: A ja ne osjećam. Je li jasno? Je li to tô? Ja ništa ne osjećam. Je li to tô?

Cobra: Tako to biva u životu.

Pegla: Možda ipak ne. Nisam od gume. Hvala Bogu, neko ovdje nije od gume.

Cobra: Odjebi.

Brzi: Gnjide ste vi svi. Gnjide.

Cobra: Ja, mi smo gnjide, brzi. A šta si mi ti, koji kurac?

Brzi: Ja?

Pegla: On ne može, Brzi. Tako ti je to.

Maca: Ja mogu Koku, Brzi može mene, Cobra može Brzog, a Pegla sve nas. Je li tako?

Staklar: A šta je sa mnom?

Maca: Ti ne možeš nikog, Staklar. Jer si glup.

Staklar: Ko je glup?

Pegla: Jesi li završio, Koka?

Koka: Jesam, završio sam.

Pauza.

Ja volim vrtove. Žao mi je.

Cobra: Kad vas je ono ona ostavila, Koka?

Koka: Prije dvije godine. Poslala mi je pismo, kaže „desila mi se prava ljubav“. U šezdesetoj! Ma hajde.

Maca: Prava ljubav i puno bora.

Pegla: Dobro, Koka. Nisi osvojio nagradni auto.

Koka: Šta bih ionako s tim autom?

SVI: Razjebo bi ga!

Pegla: Ali, mi idemo dalje.

Koka se vraća na svoje mjesto. Pegla još jednom izlazi pred njih. On je gospodar ringa.

Pegla: Idemo dalje, prijatelji. Težak je put do znanja! Pun okuka! «Evo, tu smo!» Možemo uzvikivati na svakoj okuci da smo stigli. To je to. A šta se dešava? Spusti se magla. Eto, tako mi sretna braća tragamo za znanje, nalazimo put do istine, ko zna? Možda je baš to traganje važno. Možda je u tom traganju sve. Jedno je, međutim, izvjesno – (iznenadni prijelaz s vrlo ozbiljnog na vrlo zlokoban ton: okreće se Koki.) Nigdje nećemo dospjeti budemo li blebetali o vrtu. Jasno?

Brzi: Imaš pravo.

Pegla: Imaš pravo.

Brzi: Tako ti je to.

Pegla: Potpuno se slažem.

Brzi: Dobro (Nejasno je svjestan da je poslan na scenu) OK?

Pegla: Brzi, sad je tvoj red.

Cobra: Tvoj red.

Staklar: E sada nastupa Brzi.

Koka: Brzi! Brzi!

Maca: Mir! Krmad!

Koka: Nastavniiik!

Brzi: Hvala Bogu za to.

Pegla: Klupe!

Maca: Prekasno.

Ulazi Nastavnik. Buka prestaje.

Upravitelj škole: Koji od vas je Kameron?

Brzi: Ja, gospodine.

Maca: Ja, gospodine.

Upravitelj škole: Ma, dajte, koji je od vas Kameron?

Staklar: Ja sam.

Upravitelj škole: Gospodine.

Staklar: Gospodine.

Upravitelj škole: Traže te.

Staklar: Ko me traži?

Upravitelj škole: Ne znam. Izgleda da se radi o nekim prozorima.

Pegla: Oh, ne!

Upravitelj škole: Bolje je da kreneš.

Pegla: Pomozte nam svima!

Staklar: Sredio sam ih na putu ovamo. Sve prema zakonu.

Cobra: On nikad ne možeš odoljeti prozoru, eh, Staklar?

Staklar: Nikad.

Upravitelj škole: Hajde.

Cobra: Gospodine...

Upravitelj škole: Uh?

Cobra: Kad dolaze?

Upravitelj škole: Ko?

Cobra: Ko dolazi da nas uči?

Upravitelj škole: Nemam pojma.

Maca: Hej…

Upravitelj škole: Molim!?

Maca: Pa mora nam neko doći,

Upravitelj škole: Fakat nemam pojma.

Maca: Gledajte. Mi smo…

Upravitelj škole: Kameron!

Staklar: Da.

Pauza.

Da.

Maca: Znači, neće...

Upravitelj škole: Hajdemo.

Staklar: Vidimo se, momci.

Pegla: Možda se vidimo. A možda se ne vidimo.

Staklar i Nastavnik odlaze. Maca ih gleda sa vrata. Onda se okreće. Zvuči zabrinuto.

Maca: Hej, neće nas valjda ostaviti ovdje da pocrkamo?

Cobra: Naravno da neće.

Pegla: Kako ti znaš?

Cobra: Zato što znam. Oni su nastavnici, je li tako? To im je poso. Da se brinu o nama.

Pegla: Ali, oni se ne mogu o nama brinuti, jel tako?

Maca: Mislim, nije...

Cobra: Mogu bar pokušavati.

Pegla: Dobro, dobro, dobro. To ti tako kontaš? Na stotine i stotine nastavnika ko tvoja trêba masne kose koji dolaze ovamo da nam prenesu Božiju riječ. Nemoj mi te šuplje priče. Kolko si puta konto da će oni doći u 5K? Mora da si šeno?

Cobra: Ko je šeno?

Pegla: Ovo ti je to. Ovo sad. Ovo popodne. Ovo ti je to. Ti čekaš nekoga da dođe da te nešto nauči, sine, ali ćeš strašno dugo čekati. Oni neće nas da uče. Sve je gotovo. Skontali su da ćemo, ako nas ovdje dovoljno dugo ostave, svi šenuti i prijaviti se u vojsku. I nemojte, momci, kontali da je nešto drugo po srijedi. To je zbog nas.

Maca: Sigurno će poslat nekog. Eh? Zar ne misliš? Ne znam. Ako ne pošalju, to nije... (zvuči uplašeno)

Cobra: Naravno da će nekoga poslati.

Maca: Ako...

Pegla: Neće! Nemoj se zavaravati! (Gotovo uživa u tome što govori) Čak ni male trêbe masne kose i usta punih čokoladnih pločica. Nemaju za nas više nikog.

Cobra: Slušaj ti, Pegla. Niko na ovom svijetu ne ostavlja ljude tek tako. Mislim, možda neko i može. Ti možeš, valjda. Ali ne svi. U tome je stvar. I nemoj mi srati da neće niko doći. Nečiji je poso da dođe, čak i ako ne želi.

Pegla: Nečiji poso. Nemoj mi pričat da je to nečiji poso. Završili su oni s poslom. Zar nisi čito u novinama?

Brzi: Za sve su krive crnje.

Pegla: Aha. Skonto sam. Pogled na svijet. Bolje je i od sanduka sa cvijećem i od seksa. Jebote, skonto sam.

Brzi: Crnje su za sve krive. Dobro poznata stvar.

Pegla: O jebi ga.

Brzi: Svi. Zato smo u ovom sranju. Zbog crnčuga.

Pegla: Ovo mi zvuči zanimljivo. Kao teorija. Ko zna, možda bi se moglo nešto i naučiti od našeg prijatelja Brzog. Crnci su krivi. To mora da je tačno. To mora da je razlog što smo zaglavili u ovom usranom mjestu na ovaj kišni četvrtak i čekamo da neko dođe i baci nam kost. «Crnje su za to krive.» E ta ti je dobra, Brzi. To zvuči ko tema za lekciju. Hajde, momče.

Brzi: Neću ja držati lekciju.

Pegla: E, jebi ga, hoćeš sinko. Ti daješ ton cijeloj debati. Nemam dojam da ćeš nam srati sad deset minuta o tvom starom i njegovom manjku talenta za gajenje cvijeća. A ne mislim da ćeš nam izmucat ono pola rečenice o seksu. Ne. Smatram da ćeš preći na pravu stvar. Na pitanje za koje svi tražimo odgovor. Tojest, zašto smo mi ovdje i čija je to krivica! Hoću reći, Brzi, zašto nismo na Bahamima ili Monte Karlu. Ili u jebenom Hiltonu. Zašto nismo sa princom Endrjuom na krajnjem sjeveru Kanade? Zašto smo se zaglavili u ovom smeću ovdje? Mora da je to nečija krivica. Ne može to biti tek zla sreća, zar ne? Pričaj nam o tome, Brzi. Ispričaj nam kako su crnje za sve krive.

Cobra: Pričo je s onim pičkama na kapiji.

Koka: Jebeni fašisti.

Pegla: Divni momci. Šta tu ima loše? Jako ste zaostali. Brzi je jedini u toku. A, Brzi? Za njega je i punk-rock ko neki starinski ples. Poduči nas, Brzi. Ispričaj nam šta ima novo.

Brzi: Neću držati lekciju.

Pegla: E, hoćeš, pičko. Sad ćeš nam održati lekciju. Sad ćeš nam održati lekciju pod naslovom „Crnje su za to krive“. Sad ćeš nam to uraditi. Održati nam lekciju.

Brzi: Ne, neću.

Pegla: E, vala hoćeš!

Brzi: E, vala neću!

Pegla: Da. E, jebi ga, hoćeš! (Pegla ga zgrabi za kragnu, a Pegla je jak momak).

Brzi: OK. Jebi ga, hoću. (ustaje) Ti si to tražio.

Pegla: Mi smo to tražili, Brzi. Mi smo te molili. Mi smo se, jebiga, izborili za to.

Brzi: Zbog usluga koje sam ti učinio, Pegla.

Pegla: Niko meni nikakve usluge ne čini, Brzi i nemoj to nikad zaboraviti. Niko na ovom svijetu nije mi učinio nijednu uslugu. Jasno? Jasno. A sad, odjebi, i usadi nam malo znanja.

Cobra: Kakvo je ovo sranje? Ko kaže da su Crnci krivi? I Crnci su ljudi. Kakva je razlika? Ti...

Pegla: O, Brzi ne misli to lično. Nije to, Staklar. To su crnci općenito, zar ne, Brzi? Imaginarni crnci – oni što žive u podrumu. Ti su drugačiji. Zato što si ti sa nama.

Brzi: Ne govorim ja ništa protiv Staklara. Ali, recite vi meni šta je to loše sa Brikstonom. Koji je problem sa pola južnog Londona? Vi meni recite. Dobro je poznato, jer kako je moguće da ništa ne štima i da autobusi kasne? Kako je moguće da nemamo posla i kad sprašimo iz ove rupetine, ostaje nam samo ulica? I kako to da starice ne mogu sebi kupiti ni komad mesa?

Cobra: Ma daj! Valjda zato što crnje sve pokupuju.

Pegla: Ma čuješ ti njega.

Brzi: Crnje ovamo dolaze i otimaju nam poso. Samo se osvrni oko sebe. Oni su posvuda oko nas. Evo, ja ih i sad vidim. Ja ih vidim na Effra Roadu, vidim ih na Railton Roadu, vidim ih na Elektrik Avenue i kod Brockwell Parka. Ko mravi. Udaraju bijelkinje po glavi. I šta treba da uradimo, fino reče onaj kreten na kapiji, treba ih sredit prije nego što oni srede nas.

Cobra: Počev od Staklara, pretpostavljam.

Pegla: Nastavi, Brzi, nastavi.

Pauza.

Brzi: To je to.

Pegla: To je to? To je to?

Brzi: Aha.

Pegla: To ti je znači kako i zašto i zbog čega su crnje za sve krive.

Brzi: Aha.

Pegla: Fakat si patetičan, Brzi. E pa ja nisam takav. Nemam predrasude. Ja tragam za znanjem. Ja nisam od onih koji kažu da su crnje uradile ovo ili ono, ali ne kažem ni da nisu. Ja jedino kažem da je neko to uradio. To je moj stav. A ako mi možeš pokazati dovoljne i dobre razloge zašto smatraš da su to Crnci uradili, e tad ću prvi krenuti u kožnom mantilu i velikim crnim čizmama i palit im muško, žensko i djecu, sve dok ne postignem malo reda i mira.

Cobra: Ne seri, matere ti.

Pegla: Dajte, malo reda ovdje! (on ih ušutka kao što mu to obično uspijeva). Brzi je u pravu. On je u pravu. To je demokratski. Haj, Cobra? Da se ne bojiš da će te ubijediti? Nek momak govori činjenice. Brojke. Dajmo mu šansu. On je o ovom sigurno dugo razmišljo. Sad ćeš nas ti naučiti, Brzi, zar ne? Eh?

Brzi: Ne moram vas učiti. Samo gledajte svojim jebenim očima.

Pegla: Nauči me, pičko. (Šamara ga) reci mi sve što imaš o tome!

Brzi: Pa,govorim ti.

Pauza

Došli su uglavnom iz Afrike. Došli su krijući se. Brodovima, avionima, koječime, i to ko slijepi putnici. Ispod podnih dasaka, u kutijama, rupama. Ponekad se čak drže za brod odozdo i to dugo, dugo… Ponekad ih natrpamo sve zajedno na čamac i šibnemo u Indiju ili u Vugavuga zemlju ili gdje već oni žive. Prije nego što dođu oni uvijek održe ceremoniju. Plešu oko onog zatvora u Kvinsu i pišaju u njega. Onda uzmu britanske pasoše koje im daje Ministarstvo rada i mašu njima i psuju. Kako dolaze ovamo, e to je strogo čuvana tajna. Uvijek stižu u okrilju mraka. Mogu se prepoznati mjesta na koja pristižu zato što su plaže malo razvaljene. A onda se autostopom dovuku u London. Seoskim putevima. Vrlo često maskirani. Kada stignu u London, odu pravo u Forin Ofis da vide svoje crne jarane a njihovi crni jarani im onda srede poso na crno – i to zato što tamo glavnu riječ imaju crnje. I daju im puno love za kuće. Četrdeset hiljada funti za dvosoban stan u Vondsvorfu i zato smo svi mi ostali na listi čekanja već deset godina. Kad dobiju jedan stan u nekoj ulici, pošalju cijelu bandu – to ti je njihova cijela banda. Onda upadaju u druge kuće na ulici i kolju bijelce i bacaju ih kroz prozor. Onda odu i dobiju poseban namještaj i stereo veličine velikog Audija. Poslije toga – svaka kuća u ulici obojena u žuto.

Pauza.

Sljedeće jutro stignu djeca. Crnci se ne množe ko običan svijet – kod njih djeca prosto iskaču, spakovana ko kobasice, skiče ko krmad. Rastu preko noći. Rastu. A kada narastu onda idu u krađu. Krađa je ko seks, samo gora. Rade to staricama kad se smrači a kad ih srede, te starice više nikad ne budu nalik na sebe. Sve je to u porastu i zbog Azijaca. Nakon krađe i oni i djeca im se okupe u domu, sjednu zajedno da podijele plijen. A onda opet svi izađu da nađu koju bjelkinju da je siluju kako bi posvetili svoj novi dom. Mora biti nevina, inače im se neće priznati da su uopće vamo stigli. U to se svi bijelci počnu iseljavat i gubit poso, ali su nemoćni jer laburistička vlada je već u rukama crnja koji nam po ulicama razbacuju smeće i kopaju rupe u našim vrtovima, i rasturaju brakove naših roditelja, izazivaju saobraćajne gužve, uništavaju nam ekonomiju. (Govori buntovničkim tonom) I nemojte mi govoriti da crnje to ne rade, jer, što se mene tiče, oni baš to rade. Nemojte mi govoriti da ovo nema smisla. To i ne treba imat smisla. Uopće nije tako ni zamišljeno. Recite vi meni ima li igdje išta smisla. Ništa i nigdje za mene nema nikakvog smisla otkako mi je četrnaest godina i otkako mi je deset i otkako mi je osam otkako mi je šest otkako sam bio ovoliki. Ništa nikad za mene nije imalo smisla i zašto bih sada govorio nešto što ima smisla. Jebite se svi, eto to vam kažem, ako ćemo pravo.

Pauza.

Kad mi je bilo deset godina želio sam duge pantalone. Jebene pantalone. Želio sam duge pantalone više nego išta na svijetu. Mogo si mi dati cijelo igralište da bude samo moje. Mogo si mi dati brdo slatkiša, ali ja nisam bio zainteresiran. Ono što sam, jebi ga, želio bile su te duge pantalone. Je li mi stari htio dati te pantalone? Hoćete da provjerite? Nema šanse. Ja sam staroj reko za deseti rođendan «Mama, ima li ijedno drugo dijete u ovoj jebenoj ulici da nosi kratke pantalone? Mama, izgledam ovako ko član kraljevske porodice. «Mama», reko sam joj «izgledam ko pička u ovim pantalonama.» «Sinko», rekla mi je ona «pošto je tvoj stari umro, nemamo love da i pomišljamo na druge pantalone.» Dobro, pomislio sam. Jebi se, pomislio sam.

Pauza.

Isto je bilo sa stažistom. S onim kretenom u prvom razredu. Vidio me je prvi dan i odmah pita, kaže «Kako se zoveš, sinko». «Napier», kažem ja «ali zovu me Brzi, zato što sam patuljak.» On će na to, «Smiri se, Brzi, nisi ti patuljak, više si jedna gruba skica patuljka. Malecki, malecki!» O jesmo se slatko ismijali. O jesmo se lijepo zajebavali sa Brziom što je nešto kazo na temu svoje visine. A ja sam pomislio «Jebi se, stažisto». Jebi se, stažisto, i jebi se, mama, i tata što umirete. Jebite se mačke, psi, miševi, insekti, vozači autobusa zato što me niko od vas nikad nije volio. Niko od vas! I jebite se. Zato su to sve crnje uradile. (Obraća se Pegli). Ja sam želio biti ko ti, Pegla. Želio sam biti ko ti. Takav sam želio biti. Ko - ništa nije važno. Jebite se svi. A ispadoh kriminalac? Jebeni kriminalac. Nemam ni prijatelja ni neprijatelja. Hoću da kažem čak me ni vi ne volite?

Nema odgovora

Volite li me? Recite, hajde. Vrisnite i recite mi da to nisu učinile crnje.

Pegla: Brzi, imaš još puno toga što moraš naučit. Pegla nije neko kome je svejedno. O ne, nipošto! Mnogo više od toga. Ja idem tamo gdje ja hoću, Brzi. Sačekaj da čuješ moju lekciju. I neće to biti to sranje o tome kako su sve crnje uradile. Ni za tebe nema nagrade.

Maca: Eno ide onaj krelac. Vidim ga. S druge strane, ide, kroz hodnik. Ide ovamo, garant.

Cobra: Možda je to naš dečko.

Maca: Ogroman momak. Dobro izgleda.

Koka: Fakat dolazi?

Maca: Dolazi ovamo, garant.

Cobra: Možda ipak imamo sreće. Ali, nemojte se na to kladiti.

Koka: Šta ima na sebi?

Maca: Plavu košulju. Sportsku jaknu. Ima cvike, ali je krupan.

Cobra: Nosi li knjige?

Maca: Nekoliko.

Cobra: Onda možda imamo sreće.

Maca: Evo, vidi, uvjeri se sam.

Cobra: Sigurnije je odavde.

Maca ostaje kod vrata. Uzbuđen je.

Maca: Eto ga, ide. U blok za Prirodne nauke. Jebote, koliki je. Maše jebenim rukama. Ima plavu kosu. Stao je. Ne. Dolazi ovamo, da, dolazi ovamo. Ide prema nama. Ide ovamo. Sad vidim i knjige, Cobra, ide ovamo. Mlad je… mislim dvaešest, ne više. Novi je. Mora da je novi. Ne može biti gori? Od ostalih? Eh? Hajde, brate, dolazi.

Pauza.

Pegla: Nama nastavnik ne treba. Ne dok mi ne završimo svoje lekcije.

Pauza.

Maca: Evo sada gleda ovamo. Vidio me. Kreno je. Pravo u mene gleda. Hej, ovo je čudno. Novi. Definitivno je novi. Nemoj tu stajat, sinko. Blizu je, momci. Haj, kreni, naprijed ili nazad. Kreni? Hej, gospodine. Dolazi više. Budi ljubazan i kreni ovamo. Molim te.

Pauza.

Pegla: Ko što rekoh: ne dok mi ne završimo svoju lekciju.

Blago zatamnjenje.

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.3 Firefox 3.5.3
    • web dizajn
Odg: Najdžel Vilijams - Klasni neprijatelj
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 03, 2009, 07:51:40 posle podne »
Drugi čin

Svi su na istom mjestu na kome smo ih ostavili u Prvom činu. Maca je još uvijek na vratima. Drugi su se okrenuli od njega osim Cobre, koji je, čini se, jedini zainteresiran.

Cobra: Ne miče se?

Maca: Mirno tamo stoji?

Cobra: Zovni ga.

Koka: Ja. Zovni ga, pičko.

Maca: Gospodine, o gospodine!

Cobra: Je li krenuo?

Maca: Vidio me je. Dođi i sam pogledaj.

Pegla: Ko da imaju žuticu, Maca. Ne mislim da vjeruju u tog tvog plavokosog tipa.

Maca: Gospodine, ovdje je Peti K. Peti K, K ko karine! Cijelo smo popodne ovdje zaglavljeni! Još nam nisu nikog poslali! Trebo nam je doć Solsbi! Po zakonu, upravo bi sada trebo da nam se vere uz prozor. A mi i dalje sami a postaje i malo gadno. Hoću da kažem, gospodine, mi sami sebi ovdje držimo nastavu! Nikad se ne zna koje bismo gadno sranje mogli mi ovdje smisliti.

Cobra: Nema potrebe da sanjaš o pomoći, Maca. Ja znam da će nam doć.

Maca: Okreće se. Ode. Pogledo je vamo. Pogledo me pravo u oči. Ali nešto se dešava na drugoj strani škole. Mora tamo. Odlazi. O, gospodine, ne idi! Polako.

Pauza

Morate se vratiti, gospodine. Ne možete nas tek tako ostavit! Izgleda mi da ste neki simpatičan krelac! Je l to bježite od nas, gospodine. A toliko je toga što bi nam mogli ispričati. O Marku Antoniju. Ispričajte nam o Marku Antoniju i Kleopatri. Bio je jedan krelac koji je počeo da nam priča o Marku Antoniju i Kleopatri, samo što smo ga mi sjebali prije nego što je završio priču. O, gospodine!

Pauza

Ode. Ode. Jebi ga, ode. Zbrisa. To ti je to. (slomljen) Jebeni kreten.

Cobra: Tebi se uvijek stvari pričinjavaju, Maca. On nas nikad nije ni napustio. Nikad nije ni bio ovdje. Nemamo mi nikakvog plavokosog nastavnika.

Maca: Vrata. Ja ću se pomjeriti sa ovih jebenih vrata. Dosta mi je. Sit sam i vrata i čekanja.

Pegla: Ti ostaješ kod tih jebenih vrata. Ti čuvaš stražu. To ti je poso, pičko. Čuvaš stražu. Zar nisi ponosan na to? Zar nemaš nimalo ponosa? Drži se svog jebenog posla.

Maca: Upravo su...

Pegla: Slušaj. Ne brini, nismo mi njima važni. To su ti uradili onog prvog dana kada si ušo u ovu školu sa jednim nastavnikom na četirsto jebenih učenika, bez knjiga, bez mjesta da se čovjek malo promuva. Ništa, ništa, nula, jebite se svi, nema ovdje ništa. I nemoj mi sada pričat kako smo mi napušteni, pičko. Bio si napušten onog dana kada si se rodio u onom kvartu pet kilometara odavde. Prestani kukati. Samo idi na vrata i javljaj nam šta vidiš, bilo to stvarno ili izmišljeno. Treba nam malo zabave.

Maca: Na čemu si ti, Pegla? Na čemu?

Pegla: Na biostratu, pičko. Isto ko zvijezde. Na tome i na činjenici da svakog mrzim. A sad se fataj vrata.

Cobra: I ne brini. Sigurno će neko naići.

Pegla: Dajbože. Ništa ne pogađa našeg debelog prijatelja. Ha? Čak ni ona njegova kurva s masnom kosom.

Cobra: Pazi šta govoriš.

Pegla: Šta da pazim?

Cobra: Meni se ona sviđala, Pegla. Ili ti možda nisi nikad čuo za tu riječ?

Pegla: Osjećo si sažaljenje prema njoj.

Cobra: Može bit.

Pegla: Džabe ti je sve, Cobra, znaš i sam? Samo ti gubi vrijeme. Ima i drugih stvari pored sažaljenja. Ha?

Cobra: Jednog dana ćeš i ti razumjet, Pegla.

Pegla: Je l stvarno? Hoćeš li da ti ispričam kako je moj stari dobio drvenu nogu i kako živi u gepeku uz cestu? Hoću li ja sada na pozornicu? Da li da vam glumim jebenu balerinu? Hoću li vam sad ja plakat i plesat?

Maca napravi nekoliko baletnih koraka.

Maca: Da da da da-a.

Brzi: Vidi budale.

Maca: Ovo je Rudi. Vidi mu muda.

Brzi ide prema njemu.

Brzi: Muda ko jabuke.

Maca: Podjednako korisna. Da-da-da-da. Mjesec je noćas pun.

Brzi: Nije to jedino što je puno, prijatelju.

Maca: Makni ruke s mene, mornaru.

Brzi: To je zbog tvog izgleda…

Maca postaje zaista uzrujan.

Maca: Makni se.

Brzi: OK, OK.

Maca: Jebeni perverznjak.

Brzi: A tako?

Pegla: I ovaj.

Brzi: Ja vam u ovom razredni imam kugu.

Cobra: Aha, jer si glup.

Koka: Zato što misliš da su crnje za sve krive.

Pegla: Crnje to nikad ne bi uradile. Previše su lijeni. (Osmjehuje se) Dosadna mi je ta priča - ko je kriv. Ne mislim da to može biti suština. Želim znati šta ćemo im raditi.

Koka: Kome?

Brzi: Crnjama.

Pegla: Odjebi, Brzi. Pičkama koje su nas uvalile u ovu rupu. Zašto se uopće svađamo oko toga ko je ili nije. Ja ću ti reći ko. Svaki kučkin sin na svijetu osim nas. Eto ko. Jebeni nastavnici, jebene sudije, jebene majke, jebeni očevi, jebeni kreteni na televiziji, jebeni doktori, jebeni članovi Parlamenta, jebeni saobraćajni policajci...

Cobra: Šta su ti saobraćajni policajci uradili, pobogu?

Pegla: Uradili su puno toga.

Cobra: Meni se čini da niko nije siguran.

Pegla: Možda i nije. I jebene pop-zvijezde i svi drugi. Jebeni Epson u bijelom Rols Rojsu i jebena radnička klasa. Povraća mi se od toga. A tu je i kondukter u autobusu ili policajac, o Pobogu, policajac...

Cobra: Dobro, ako...

Pegla: I socijalni radnici i svi ostali. Socijalni radnici su najgori jebeni kreteni. Ne bih ostavio nijednog socijalnog radnika na životu, da je po mom. Problemi. Dao bih im ja probleme. Ja bih njih sve steriliziro.

Koka: Gordon Benet. Ja sam mislio da smo mi ovdje došli radi znanja.

Pegla: Ja bih objesio socijalne radnike za palčeve a među prste im naguro upaljene svijeće. A što se tiče njihovih žena. Šta ja sve ne bih radio ženama socijalnih radnika.

Cobra: Ipak, ako...

Pegla: A kad smo već kod toga – i oni sa lilihipom.

Cobra: Oni sa lilihipom?

Pegla: Da, oni sa lilihipom.

Cobra: Oni sa lilihipom su fini. Slatki mali ljudi. Sa bijelim kaputima, šeširima i brkovima. Oni su uglavnom slijepi, koliko znam. Sve dok im se ne primakneš, smatram da se puno toga može reći o ljudima što prodaju lilihip.

Pegla: Idu i ti sa lilihipom. I to u bačvi punoj kiseline sa kondukterima autobusa, policajcima, agentima za prodaju nekretnina i vlasnicima prodavnica sa kućnim ljubimcima i onima što prodaju karanfilčiće...

Maca: E, jesi mustra, Pegla? Je l to ti zajebavaš?

Pegla: Zajebavam? Ja to stvarno mislim. Ja ozbiljno mislim svaku riječ koju izgovorim. Vjeruj mi da mislim. (Ozbiljno ljut) Vi, budale. Vi, jebeni beskičmenjaci.

Koka: Nije Cobra.

Pegla: Jebene pizde.

Cobra se smije.

Vidiš? Šta god mu kažeš on se smije.

Maca: Neko dolazi.

Pegla: Voliš li ti onog kretena iz Biblije, Cobra? Joba. Iz Biblije. Onom što su mu na glavu sasuli lavu i objesili ga naglavačke u kantu govana i napravili mu sendviče od pijeska a on opet... A što se tiče Joba, jes to bio mačak. Pravi!

Maca: Neko dolazi.

Pegla: Moraš naučiti, Cobra, da ne dižeš guzicu nijednom nastavniku ovog svijeta. Samo si ti važan. Niko drugi, jedino znanje koje ti...

Maca: To je Staklar. Staklar.

Cobra: Dobar momak.

Pegla: Odbor za doček.

Koka: Uh?

Pegla: Poredajte se. Poredajte se, jebi ga.

Koka: U čemu je stvar?

Pegla: Poredajte se. Stante u red!

Oni opet odgovaraju na njegovu naredbu. A kad se Staklar pojavi na vratima, poredani su kao vojnici. Pegla ide prema njemu i ljubi ga u oba obraza onako kako francuski general ljubi zaslužnog vojnika. Momci aplaudiraju. Cobra izlazi i zakači mu imaginarnu medalju na prsa. Napokon i zbunjeni Staklar progovori.

Staklar: Vozdra!

Pegla: Dobro došo kući, mornaru.

Staklar: Vozdra.

Pegla: Ti si stvarno dobrodošo.

Koka: Sloboda gradu.

Staklar: Šta je bilo?

Koka: Bez veze sam trošio vrijeme.

Grupa se rasipa.

Pegla: Zar nemaju više nijedan popravni dom? Pustili na slobodu vandala ko ti!?

Maca: Dobro došo kući, Staklar.

Staklar: O čemu to pričaš?

Pegla: Zato što si se padobranom spustio u Francusku, Staklar. I živio četrdeset i jedan dan na konzervi graha.

Staklar: Ja, nikad.

Pegla: Skroman si ti.

Cobra: Ti si ratni heroj, Staklar.

Staklar: Ratni šta? (Ceri se) Pojma nemam.

Cobra: Šala, sinko. Nema veze.

Pegla: Pa šta se desilo, Staklar?

Staklar: Vratili su me vamo.

Cobra: E jebi ga.

Maca: Jesam li vam reko. Nema potrebe tražit nove zatvore.

Pegla: Jesi l dobio opomenu?

Staklar: Rekli su mi da to više nikad ne radim.

Koka: Koliko si izloga razbio na putu ovamo, Staklar?

Staklar: Nijedan.

SVI: E jebi ga.

Staklar: Nijedan. Kunem se. Nijedan.

Pegla: Jedan popravljeni karakter. Sistem djeluje. Deset godina šibanja po guzici i socijalni radnici koji postavljaju jebena glupa pitanja i napokon se isplatilo. Mi, prijatelji sad pred sobom imamo jedan reformirani karakter. Radujte se.

Staklar: Završio sam sa izlozima.

Pegla: Hura, hura, hura. Blagoslovljen nek je Gospod Bog. Zato mi još uvijek imamo jutarnju molitvu, prijatelji.

Staklar: Hoš li prskat farbu? Šta je sljedeće? Tegle jebene farbe.

Pegla: Uh, uh.

Staklar: Tegle jebene farbe sa četkom. To je to.

Cobra: Staklar.

Staklar: Ja.

Cobra: Šta si uradio na putu ovamo?

Staklar: Nisam razbio nijedan izlog.

Cobra: Šta si uradio, sinko?

Staklar: Ispred 4C su bile merdevine i neka jebena velika kanta bijele farbe i četka. A nikog u blizini. Tako da sam ti ja otišo i uhvatio se četke. Sve je bilo i teško i gusto i krasno. Uzeo sam i farbu poprsko po parketu – dvije-tri kapi – ko neka slika. I onda sam se osvrnuo. Nikog u blizini. Pa sam otišo do drugog zida i napiso jebeno veliko S. Onda sam se malo odmako. Sjajno. Jebeno sjajno. Onda sam se opet vratio, umočio četku i kad je bila potpuno napunjena, otežala od boje baš ko puška i te stvari. I onda sam se vratio (sanjalački) i napiso svoje ime. Napiso Staklar preko cijelog zida. Slovima dva metra veličine koja su curila po podu. Pomjeri se pa ćeš vidjet. Staklar. Eno tamo. Veliko ko život. I ne spominji mi više izloge.

Pegla: Svi mi moramo jednom odrasti?

Cobra: Pusti ga na miru.

Pegla: On je bezopasan.

Cobra: Bezopasan.

Pegla: Nemojte mi to govoriti. Ne želim to znati.

Pauza.

Možda ste u pravu. Odrastanje? Naš si, Staklar. Posto si jedan vandal sa osjećajem odgovornosti.

Staklar: Jebi ga, baš super.

Maca: I ko je sljedeći?

Staklar: Šta to?

Koka: Još držimo lekcije. Samo sad razrađujemo što smo uopće ovdje.

Staklar: Bog nas je ovdje postavio.

Pegla: Da glasno vičemo.

Cobra: Pusti ga na miru.

Maca: Znaš šta? Nek Staklar bude sljedeći.

Koka: E, sad mi je lakše.

Pegla: Prije nego što se naljute, Cobra?

Cobra: Naljutiće se, Pegla?

Pegla: Imam dojam da ti na to ideš cijelo popodne.

Staklar: O čemu ću vam ja predavati?

Maca: Šta god ti volja. Svi tako radimo.

Staklar: Ja ništa ne znam.

Maca: Moraš nešto znati.

Pegla: Hajde, Staklar. Idi tamo.

Staklar: Pa, ne znam. (stoji ispred njih) Šta ću sad?

Pegla: Pričaj.

Duga pauza

Staklar: Teško je to?

Pegla: Šta?

Staklar: Predavat.

Pegla: Trebaš nešto za početak.

Staklar: Vidio sam pticu na igralištu. Goluba.

Pegla: Da, i?

Staklar: Pa eto. Vidio sam ga.

Pauza.

Težak je ovo poso, Pegla.

Pegla: Šta tebe briga za Staklara? Na šta si ti potrošio svoje vrijeme?

Staklar: Radio sam.

Pauza.

Dobro. Do danas sam... (lagano, ljubazno se ceri) odrađivo izloge. Uglavnom.

Cobra: OK. Izloge. Održi nam lekciju o izlozima.

Staklar: Mogu li? Mogu li, stvarno?

Koka: Ja konto da smo sa izlozima gotovi. A, Staklar?

Staklar: Pa dobro, ali...

Pegla: Staklar i izlozi, to nikad nije završena priča. A, Staklar? Uvijek će na tvom srcu biti velikim slovima ispisano IZLOZI. Vandali dođu i prođu, ali neće nikada biti ljubavne priče ko tvoja s izlozima. Ha?

Staklar: Mogu li stvarno? Mogu li stvarno govoriti o izlozima?

Maca: Molimo tišinu za našeg prijatelja Staklara koji će nam sada govoriti o izlozima.

SVI: Huraaaa!

Staklar: Znači, izlozi.

Pauza.

Počeo sam odrađivati izloge kada sam bio u drugoj školi, tamo blizu željeznice. Neka pička mi je u razredu rekla, «Ti jebeni crnjo» Nešto tako. Nikad me niko prije nije tako nazvo. Crnja. Nikad nisam to ranije čuo… kontate? Tako da sam otišo kući i pito staru … reko sam joj «Mama, šta to ima oko Crnaca?» Ona se samo nasmijala. Ali moj stari je bio bijesan i oni su se posvađali i jedna riječ za drugom, i prije nego što su završili oni su već jedno drugo zvali crnja i još mnogo drugih stvari. Ali je bilo čudno. Nije mi se to dopalo. Nije mi se dopala ta jebena riječ. Crnja. Jednostavno mi se nije dopalo. I nisam to mogo zaboraviti. Eto, tako.

Pauza.

Sutradan idem u školu i prođem pored one radnje na Reilton Roudu. Elektrika. Električni čajnici i te stvari. Sve čisto, blista. A usred toga ta djevojčica, ko sa slike, rastavljenih prednjih zuba, ceri se ko na televiziji. Zastanem. Pogledam curicu. Iz nekog razloga mi se ne sviđa. Jednostavno mi se ne sviđa. Ja stojim tu na Reilton Roudu a oko mene sve sami Crnci, crni kreteni na ulaznim vratima, crne cure koje odlaze ili se vraćaju iz praonice i crni tipovi, ko moj stari u kolima – onim četvrtastim – Ostin Kembridž, starim na stotine godina. A u tom izlogu – djevojčica. Bijela. Hoću da kažem, toliko jebeno bijela da mi je bilo muka od nje.

Pauza. Oni ga slušaju pažljivo kao nikad ranije.

Onda sam pomislio_ „jebi se, mala“. Isto ko da mi je govorila ono, znaš ono? Ko da mi je govorila «Crnčugo» ko onaj mali u razredu. Bilo je tu i nekih ljudi na uvećanoj fotki iza nje i oni ko da su mi govorili «Crnčugo i te stvari». Govorili su „mi imamo sve, i električne čajnike, i peći, i sve što želimo, a ti se mali, crnčugo, jebi. Tako znači, a ja uzmem kamen i pogledam ga. Nije dovoljno velik. Pogledam drugi, nije dovoljno dobar. Onda uzmem torbu i napunim je kamenjem i smećem, i svim što sam mogo naći i kada se cesta utišala ja sam je još malo provrtio okolo, okolo i bacio – baš tako. O, trebali ste vidjeti to staklo. Trebali ste ga vidjeti. (Sanjivo). Najbolje vrijeme za izloge je tri ujutro, kad nikog nema ni na vidiku.

Pegla: Nastavi.

Staklar: Uh.

Pegla: Nastavi.

Staklar: Šta?

Pegla: Sviđa nam se. Sviđa nam se.

Staklar: Aha?

Pauza.

Cobra: Sviđa nam se, Staklar. Ali ne kako on to misli.

Staklar: Ulica je tiha i ja onda izlazim. Otkako me stari izbacio iz kuće, živim u hostelu, znate to? Ali nema problema da iz njega izađem. Tamo je uredu, ali... nema veze. Sve je tiho i tu sam samo ja s pola cigle umotane u krpu u slučaju da me Bluz vidi. Najbolje je pomaknut se pet-šest metara i provjerit. Može biti opasno kada se razbije, zato moraš biti oprezan? Eto.

Pauza.

Prvo sam sredio Vulis na Haj Stritu. Onda robnu kuću Džon Luis. Odradio sam i onu piceriju iza glavne stanice. Onda sam odradio nekoliko radnjica na Brikston Hilu. Sada idem po cijelom gradu. Sredio sam Tesko. Sredio sam Seinzbery, V.H. Smits. Sredio sam poljoprivrednu. Sredio sam Ramblo elektrik. Sredio sam Džon Vest, dva Vitbreds Ofa, jednu kafanu u Strethemu, Muzej transporta, Klefem Barvz, jedan parkirani autobus, Džon Menzis, četri kina i jedan vinski podrum kod stanice.

Pauza.

Ovaj tip što sam ga sreo pričo mi je o mjestu koje se zove Herods. Izgleda da kod Herodsa imaju oko šesnaest jebeno velikih izloga sa svakojakim stvarima i sve se onda upali a sve od stakla. Tako da mi je sad na spisku. Jebeni Herods.

Duga pauza.

To je to.

Cobra: Super, Staklar.

Staklar: A sad je gotovo?

Pegla: Da. Gotovo.

Cobra: Dobro, u redu, gotovo, Staklar.

Pegla: Sjajan si bio, Staklar. Cobra ti to kaže.

Staklar: Ja?

Pegla: Jesi l kad čuo za Oksfordski univerzitet, Staklar?

Staklar: Ne.

Pegla: Ne. Tako sam i mislio. Dakle, Staklar – pretpostavljam da bi na osnovu ovog predavanja mogo imati krasnu karijeru na Oksfordu a, ko što prijatelj Cobra reče – dobro si to odradio. Govorio si, Staklar, elokventno i ja smatram, profesore Staklar, da, kad bi te mi naučili da čitaš, onda bi...

Cobra: Okani ga se.

Pegla: Zašto? Zašto da ga se okanem? Šta je to tako dobro ako je neki glupavi crnja koji rastura izloge? Šta te tjera da se ponašaš ko da si mu majka? Potapšeš čovjeka po leđima zato što si human, je li, Cobra?

Cobra: Aha?

Pegla: Aha. I šta je to tako dobro kad je neko human?

Staklar: Vidiš, ja sam human. Baš mi to moj stari govori.

Pegla: Eto vidiš?

Cobra: Ja ne vidim ništa. Pusti me da radim šta ja hoću. Pusti me na miru i prestani da bockaš. Nemoj svoje probleme pretvarati u moje.

Pegla: Dakle, moji problemi su tvoji problemi, pičko. Zato što živimo tri ulice jedan od drugog, ti glupi veliki kretenčino. Upamti?

Ponovno raste napetost. Cobra zvuči kao da se napušio. Maca pokušava šalom da smiri stvar.

Maca: Vidi, ja ću odraditi svoju Andželu Ripon.

Pegla: E nećeš, jebi ga.

Maca: Onda ću odradit svog Redžinalda Bosankija.

Pegla: Nećeš ti ništa od tog odraditi. Odradićeš svoju tačku u kojoj si gluh, glup i slijep a istovremeno pazit na ta vrata. A sad ćemo nešto malo znanja primit od profesora Cobre, koji će sve učinit da to bude vrijedno pažnje. Riječi mudrosti će učinit da nam zalepršaju krila niz krvava leđa.

Cobra: E tvrd si ti teren, Pegla.

Pegla: Da, tvrd teren, karino. A ti sad nešto posadi.

Cobra: Dižem ruke od tebe, Pegla.

Pegla: Nemoj, jebi ga.

Cobra: Nisi ti vrijedan lekcije, Pegla, nikakve lekcije ti nisi vrijedan.

Pegla: Ja konto da si ti za to da svi budemo sjajni, Cobra. Imo sam dojam da misliš da svako u svom srcu ima šansu samo ako te sluša i ako je ljubazan sa starim trebâma, i psima i ljudima u invalidskim kolicima.

Cobra: Pegla, jeblo te to (odlučuje da krene) sranje. A što da ne?

Pegla: Sad će on to uraditi. Profesor Cobra sa Oksfordskog univerziteta sad će nam reći kako će sve biti u redu. On će nam reći kako niko nije kriv i kako ništa ne treba činiti. Sad će nas natjerati da plačemo, momci i djevojke.

Cobra: Jesi li završio?

Pegla: Zasad.

Cobra: U redu. Hoćemo li početi?

Pegla: Pooo-čni.

Cobra: Želim sada malo reda u svojoj učionici, mišu. Jesi shvatio! Reda. Ili ću te srediti. OK? Mišu?

Pegla je još uvijek miran.

Vidi? Mogu vikati. Svaka pička može vikati.

Pegla: Svaka pička može se izvinjavati i te stvari.

Cobra: Ja se ne izvinjavam, karino! Shvati to! Jasno?

Ošamari Peglu. Pegla ne reagira. Pegla čeka nešto više od toga. Ali neće biti baš previše tolerantan.

Pegla: Sprem-ni.

Cobra: Ja sam spreman. Ja sam, jebi ga, spreman!

Pegla: Polako, mali. Ti...

Cobra: Izvinjavam se, Pegla. Izvinjavam ti se. Moram reći da ti se stvarno izvinjavam, Pegla! (Izgleda kao da će ga ponovo udariti. Ali to ne čini. Lupne ga po obrazu) Izvini.

Pegla: Hajde, lekcija, karino. Lekcija.

Cobra: Profesor Cobra sa Oksfordskog univerziteta počinje.

Maca: Odoh ja.

Cobra: Ti ostani gdje si.

Maca: Odoh.

Pauza. Jako je uplašen.

Samo hoću...

Koka: Znanje. Zastrašujuće znanje.

Pegla: Čuo si nastavnika. Ostani gdje si.

Maca sjeda.

Cobra: Pripremite se da naučite nešto korisno.

SVI: Da, nastavniče.

Pegla: Ako nam se svidi.

Cobra: Pokušaj, Pegla. Pokušaj. (Izvlači klupu) Ovdje imam večerašnju... večeru.

Koka: Evo ga, jebena lekcija iz kuhanja.

Pegla: Domaćinstvo, Cobra. Jesi li ponio kecelju?

Cobra: Iz mog stola uzimam... sirovine. (Vadi plastičnu kesu u kojoj je izrezana vekna kruha, boca mlijeka, nešto grožđica i komad putera) Ima li ko od vas kutiju?

Koka: Evo.

Cobra: E sad, momci, sad ćemo učiti kako napraviti jedno sjajno britansko jelo, inače poznato pod nazivom kolač od kruha i putera.

SVI: Sramota! Sranje!

Cobra: Šššš!

Pauza.

Ono što je sjajno u vezi sa kolačem od kruha i putera je što u njemu nema mesa. Čujem kako pitate: «Zar je to moguće?» a ja vam odgovaram: «Zato što nemate para za meso.» Dakle, što su tako bitna ta jela s mesom? I sama je pomisao na to smiješna. Dvije funte za komad janjetine neće vas učiniti sitim? Kakva korist?

Pegla: Nek' onda jedu kolače, Cobra.

Cobra: Sad ja to nisam reko. Ja sam reko da jedete kolač od kruha i putera zato što morate plaćati stanarinu a onda nema para za meso. Jasno? A u odsustvu jebene firme koja bi nam iznajmljivala meso – većina nas ga ni ne jede. Ali, Pegla, mi jedemo kolač od kruha i putera. I iz toga možemo izvući maksimum.

Pauza.

Kolač od kruha i putera može biti divan. Može biti ko Švicarske Alpe u proljetno jutro i ko Rim u jesen, eto takav može biti kolač od kruha i putera. S druge strane, on može biti ko jarčeva guzica. Ako ga ne napravite kako treba. Tako da umjesto jebene kuknjave oko novca, dajmo se na poso i da vidimo kako se to pravi.

Brzi: Hej, Cobra? Ti si izgleda glavni kuhar u porodici?

Cobra: Izgleda da jesam. Sada. (Drži paket putera) Prvi sastojak. Puter.

Pegla: Miči se odatle.

Cobra: E sada. Nemoj da poludiš zato što ne dijele puter džabe.

Pegla: Sjajno. Sjajno. Šta onda koristiš za kruh, Cobra? Kruh je tako skup? Gumene trake? Mislim, ako staviš nekoga u straćaru i nazoveš je Bakingemskom palačom, da li to još znači da tip neće u njoj kisnut? Hoću da kažem, pobogu, profesore, zvučiš ko da si kreno prodavat laži a ne znanje o...

Cobra: Ko drži lekciju, pičko? Ti ili ja?

Pegla: Ti. Ali, loše.

Cobra: Začepi tu tvoju labrnju! Naučićeš nešto! Zato što, s čim god ja to napravim, s travom ili cijanidom, il prženim konjskim mudima - to je kolač od kruha i putera. Isto ko što moj stari za četri sekunde napravi kutiju od kartona i za njega je to jebena biblioteka.

Pegla: Tvoj stari mora da sporo čita, profesore.

Cobra: On je pička zato što čita svojim jebenim prstima. Zato što je, jebi ga, ćorav.

Pegla: O, spasi me. Spasi me, Bože, ja ovo ne vjerujem. Ovo je previše. Njegov stari je ćorav. O, Pobogu. Bijeli štap i te stvari. Ma, jebi me ako kontam. Stvarno si nas ovim sredio. Svi ćemo poludjeti. Ovo je tako dirljivo. O, Gordon Benet.

Cobra: Jesi li završio, pičko?

Pegla: O jesam. Završio sam. Gotov sam. Izvinte, profesore. Znao sam da si svetac. O, pomozi nam. Reci nam nešto, jer stalno nam pričaš o tome kako napraviti kolač od drveta i šećera, ili kako ti to već zoveš, ili kako ti stara slučajno nema okaca i te stvari.

Cobra: Pravo da ti kažem, pičko, tačno je.

Ovo je najsmješnija stvar koju je Pegla ikad čuo.

Pegla: O to je super. To je super! Nije ni čudno što me nikad ne puštaš u svoju kuću. Spasi me, to je, jebi ga, sjajno. O ne mogu više. Cobrina mamica i tatica udaraju o namještaj, a Cobra u ćošku pravi kolač od kruha i putera. To je fakat previše. Fantastično. To je nevjerovatno. O, prestani. O, ne. Još. Molim te. Histerično. (Osvrće se po učionici). U šta smo se mi to pretvorili. Kontam, pa zar mi nismo ono o čemu socijalni radnici, jebi ga, sanjaju. O, Pobogu, Pobogu . (I dalje se smije) Mora se čovjek nasmijati. Mora se fakat nasmijati. A? Ha.

Cobra: Ko što sam reko, pičko, namjeravam održati lekciju. Ako imaš namjeru nešto naučit, onda me, jebi ga, saslušaj.

Koka: Hej, ja ne mislim da se oni vole. Kontaš?

Maca: Vidi, možemo li...

Pegla: Kada se ljudi mrze ko profesor i ja, onda tu ima i neke ljubavi, profesore? Je l tako?

Maca: Slušaj. Niko nema ništa protiv svađe, ali…

Cobra: Pazi. Ja držim lekciju. I sad je nastavljam. (vraća se svojim sastojcima). Tako… Ko prvo, uzmeš tepsiju. Ovako. (Uzima praznu kutiju sa prozora) A onda je malo podmažeš puterom. Evo, ovako. Dosta putera, ali ne previše. Onda uzmeš malo kruha i putera i namažeš kruh puterom s obje strane.

Pegla: Pripazi na lovu, Cobra.

Cobra: Zaveži i gledaj. (On maže kruh, samo jednu krišku). Onda stavimo komad kruha na dno tepsije. Evo ovako. I to isto uradimo sa drugim komadom kruha, sve dok se tepsija ne napuni.

Koka: Velka ti je ta tepsija, Cobra.

Cobra: Radimo kako piše, inače nema večere? Dakle, evo, imate sloj kruha a onda grožđice. Onda nabacate na vrh kruha grožđice. Evo ovako. I sve tako radite, sve ponavljate dok se tepsija ne napuni.

Pegla: Hej, profesore, malo mi škrtariš s tim grožđicama. Brineš se za maminu i tatinu večeru. Hajde, neće ni primijetit. Ono što ne vidiš i ne znaš. Hajde, sinko. Daj da ti pomognemo. (Počinje mu drmati ruku. Istresa previše grožđica). Hajde, inače…

Cobra: Odjebi. (Gura ga i to jako) Odmakni se od mene?

Pegla: Dobro, reci mi! Što ti je nekoliko jebenih grožđica tako važno. Mislim, je l u redu da se ti ovdje brineš o nekoliko jebenih grožđica kada one pičke na Čelziju odguruju jebenu šniclu od sebe! Je li tako? Gdje je tu pravda?

Cobra: Ja ne govorim o pravdi! Ja govorim o svojoj jebenoj večeri! OK?

Pauza.

A sada momci i djevojke, ako mi dozvolite, sad ću dodati šećer. Ovako. Po vrhu, evo ovako. I onda sve do vrha, vidite? Kada poslažete dovoljno komada, poprskate mlijekom. Evo, ovako. I onda to sve ostavite da se natopi. Za to treba podosta vremena. O, treba da dodate i jaja na mlijeko.

Koka: A što?

Cobra: Da povežu stvar.

Brzi: Delicija, oh!

Cobra: Peče se na umjerenoj vatri onoliko dugo koliko je potrebno da popijete dvije krigle pive. Onda pojedete – ali tako da vam sok curi niz bradu. Izvrsno jelo, prijatelji. Izvrsno za intimne večerice ili uz TV. Ako fakat planirate dirljivu zabavu, onda kupite i malo čipsa i tih stvari.

Pegla: Mače moje!

Cobra: Sljedeće sedmice je na redu miješano meso u sosu. Kako ga servirati na način da to bude čast za vaš dom. Sada vam mogu poslat brošuru u boji s drugim specijalitetima kuće – uključujući veliku konzervu graha, malu konzervu graha, jednu kobasicu, dvije kobasice, tri kobasice… i ne zaboravite jaja spremljenih na toliko načina da čovjek povrati od muke. Hvala vam.

Tu i tamo se čuje aplauz.

Pegla: A šta onda rade, Cobra? Sjede otvorenih usta dok ti ne uletiš u njih? Hoču reći, reko si da je tvoj stari...

Cobra: Zaboravi šta sam ti reko, jebat ga. Zaveži sada. OK?

Pegla: Nipošto neću zavezat, profesore Cobra. Zar ne kužiš da nisam zadovoljan znanjem koje si nam prenio. Ja želim mnogo više znati o štapu i čudesnoj štruci u jebenoj tepsiji. Želim znati zašto stavljaš čudesnu štrucu u jebenu tepsiju. Želim znati jel to ti misliš da je u redu da se baviš kuhanjem, stari. Želim znati sve o jednostavnoj radosti koju osjećaš kada vidiš svoje ćorave starce kako viljuškom guraju tvoje delicije sebi u uši i u druge otvore, sve, samo ne u jebena usta i želim znati zašto nikad nisi reko ništa o svojim jebenim starcima. To želim znati...

Cobra: Nikad ja tebi ništa nisam ni reko, Pegla. Ko što nikad niko od nas nikome ništa ne govori. Ali, ti si specijalan slučaj. Čak i kad smo bili napola prijatelji, ja ti nikada ništa nisam govorio. A znaš li zašto?

Pauza.

Zato što ti ne mogu vjerovati. Ne mogu vjerovati da ćeš bilo šta uzeti onako ko što ti se kaže. Zato što si opičen. Opičen. Znam te, Pegla. Kažeš da mi pričamo plačljive priče, a ti fakat sve pretvoriš u plačljivu priču. Toliko toga propuštaš, zar ne? Zato što ništa ne razumiješ i nikada nisi razumio.

Pegla: Odjebi.

Cobra: Malo ti treba da se naljutiš. Ali to ti je to. I gotovo. Znaš šta ja mislim? Ja mislim da su s tobom nešto pogriješili kada su te plasirali na tržište.

Pegla: Odjebi.

Cobra: Znaš kako zvučiš? Ko naš frend Brzi.

Pegla: Brzi?

Cobra: Ja.

Pegla: Odjebi.

Cobra: Ova lekcija bi mogla godinama trajati, ali ti bi začepio te tvoje jebene uši, je l tako? Mogo bi ti pričat o svijetlom pivu i o tamnom pivu i zašto je jedno bolje od drugog zato što ima drugi okus, i kako se dobro osjećaš kad ih piješ, ali ti to ne želiš znati. Je li tako? Ti jedino osjećaš bijes. To te jedino zanima. Kako ćeš steći to jebeno znanje kad si tako pun bijesa. Ha? Kako ćeš se koncentrirati? To ti meni reci.

Pegla: Slušaj...

Cobra: Sada ću ti reći o mom starom i mojoj staroj a to nije plačljiva priča i nemoj mi se ceriti dok je budem pričo. OK?

Maca: Hajmo, spremte se, momci.

Cobra: Znaš zašto ih ja nikad nisam spomeno? Zato što nema puno toga da se spominje. Hoću reći, bili su slijepi kad su se upoznali. Jasno?

Pegla: O jadan li si!

Cobra: Ali to je prošlo. A moj stari i moja stara...

Pegla: Ne izgleda da je prošlo?

Cobra: Oni se vole. Upamti te riječi, Pegla, «oni se vole». Ko što ja volim da pravim kolač od kruha i putera. Ko što Pegla radi s cvijećem. Volimo. Pokušaj zapamtit tu riječ. A moj stari i moja stara se vole nekad poljubit. Je l' jasno? Je li to bolje od dva kretena koja leže jedan pored drugog i bulje u plafon. Bolje je nego tvoja stara koja se skocka ko za pasju večeru zato što stari kreten to traži a tvoja stara voli i koju popit i zabavit se, čak i tamo gdje su ulice prekrivaju govnima jer im je ponestalo zlata a ne šalju ti ni nastavnike danima i danima i danima, ali i to je život! Bolje je i to nego biti od starta mrtav?

Pegla: Ko zna? Nisam nikad probo biti mrtav. Možda je super biti mrtav. Možda to znači da se svaku noć provodiš.

Cobra: Ja mislim da se sad uzalud trošiš, Pegla. Znaš ti to i sam. Fakat se trošiš jer, kad se svede na to šta ti radiš, to je samo smeće, smeće, smeće. Ti si jedan haos. Ne znaš ko su ti prijatelji. Znaš li?

Pegla: Moji su prijatelji pičke koje mrze moje neprijatelje.

Cobra: Dobro.

Pegla: Nauči to, profesore. Svijet je podijeljen manje ili više podjednako na kretene i pičke. Kreteni su malo bolji od pičaka ali u svakom trenutku i oni se mogu sjebat. Nema garancije. OK? Sad zaveži i nauči nas nešto korisno.

Cobra: Pa ja te učim nešto korisno. Ali ti nećeš da naučiš. Nisi spreman učit. Ne zanima te ni život, akamoli učenje. Je li tako?

Pegla: Dobro. Morat ćeš održat malo bolje predavanje.

Cobra: O, ja sam strpljiv. Bit ću strpljiv koliko god treba. Ali, prije ili kasnije, moraćeš omekšat tu svoju glavušu. Moraćeš savijat taj tvoj ukočeni jebeni vrat. Jasno?
Maca: Ja definitivno odlazim.

Cobra: Stani. (Zgrabi ga) Stani, momak, stani.

Koka: Iznenađenje, iznenađenje.

Brzi: Pa ovo smo cijelo vrijeme čekali?

Cobra: Dobro. Prijatelj Pegla reče … Ili ako nije, onda je trebo reć. Znanje završava tučom. Je li tako? Jedini način da naučiš pičku koja ne želi da uči je bacit je na sto i gađat je strelicama. To je poruka našeg prijatelja Pegle. A ja sam spreman održat lekciju.

Pegla: Dugo ti je trebalo, Cobra.

Cobra: Možda.

Pegla: Još uvijek se možeš povući, ako želiš?

Cobra: Jedva čekam, Pegla… da te naučim radostima života.

Pegla: Reci mi to kad ti polomim noge.

Cobra: Ja ću ti to reći kada mi izvučeš utrobu i objesiš je da se osuši. Govorit ću ti to stalno. Ne možeš me zaustaviti, Pegla. Ljudi će nastaviti živjeti i voljeti život. I to nije nikakva sramota.

Pegla: Skidaj kapu, pičko.

Cobra: U krug!

Koka: Slušaj...

Cobra: Pečeno pile na moj račun?

Koka: Cobra, ti nemaš...

Cobra: Ne brini se ti za mene, Koka.

Koka: Nemaš (maše glavom), pobogu.

Pegla: U krug, momci. Odmaknite jebene stolove.

Staklar: Ovdje. Tuča.

Pegla: Tuča svih tuča.

Cobra: U krug.

Pegla: Sad si gotov.

Formiraju grupu oko Pegle. Tuča počinje. Tuča je veoma realistična. Polako. Udaraju bokserski. Nekoliko pokušaja hrvanja. Iznenada, Pegla udari izbliza i obojica su na podu. Grupa se okupi oko njih. Ne vidimo njih dvojicu.

Koka: Razdvojite ih.

Razdvojili su se i stoje kao dvojica boksera. Cobri krvari nos.

Pegla: Život je još uvijek sjajan, pičko? Život je još uvijek divan?

Cobra: Jeste, jebi ga, prekrasan. Ko jebena drevna Perzija.

Pegla: Sad ću te srediti.

Tuča ponovo počinje. Obojica su na podu.

Koka: Diži ga!

Staklar: Pusti ih.

Koka: Ubit će ga!

Staklar: Drži se po strani.

Koka: Hajde.

Koka i Maca podižu Peglu. Njih dvojica ponovo stoje ali ovaj put Cobri treba vremena. Gadno je povrijeđen. Iznad oka krvari.

E sad je dosta.

Maca:. Daj, pusti ga.

Cobra: Odjebi, pičko.

Pegla: Cobra, naučićeš ti lekciju?

Cobra: Ja držim predavanje, Pegla. Sjećaš se?

Pegla: Pičko.

On ide na njega i to stvarno divljački. Baca ga na pod i počinje mu glavu udarati o pod. Grupa se primiče. Staklar s njima.

Koka: Pobogu.

Ovaj put Cobra ne ustaje. Grupa se raščišćava; vidimo Cobru na središtu scene. Gadno je pretučen.

Pegla: U redu? Reci da si naučio lekciju. Reci da si naučio šta znači kad boli. Reci da znaš da nikog neće poslat. Nikad. Reci to.

Cobra: Jebi se.

Pegla: Slušaj...

Maca: Pusti ga, Pegla.

Ali Cobra ustaje. S velikom mukom.

Cobra: Mogu li sad nastavit s predavanjem.

Pegla ide prema njemu.

Pegla: Zar ne znaš kad si pretučen, pičko* Zar ne znaš kad govoriš gluposti? Zar ne znaš kada blebećeš o ljepoti a to sve zvuči glupavo? Zar ne shvaćaš?

Cobra: Ne.

Pegla: Zar ne znaš kad si naučio jebenu lekciju, idiote?

Cobra: Ko što rekoh, Pegla, ja još uvijek držim lekciju.

Pegla ide prema njemu. Dok to čini iza njih ulazi Upravitelj škole. Njih dvojica se rastaju i gledaju ispred sebe.

Upravitelj škole: Šta se to ovdje dešava?

Staklar: Ništa, gospodine, izvinte, molim vas.

Brzi: Izvinte, gospodine, tuča.

Upravitelj škole: Ti si Skelit. Je li tako?

Pegla: Ja, gospodine?

Upravitelj škole: Ne znam. Dođi, momče.

Cobra: Uh, uh.

Upravitelj škole: Odvratni, tvrdoglavi mali – (Ide prema njemu. Ugleda mu lice.) Pobogu .

Cobra: Vi ste zvali, gospodine.

Upravitelj škole: Divljaci. Vi mali divljaci.

Cobra: Trebate li nešto, gospodine?

Upravitelj škole: Pođi sa mnom.

Cobra: Kuda, gospodine?

Upravitelj škole: Pobogu, ko je ovo započeo?

Cobra: Niko, gospodine.

Upravitelj škole: Ko?

Cobra: Niko, gospodine.

Upravitelj škole: Dižem ruke od djece kao što ste vi. Dižem ruke. Osjećam se kao da sam se spustio u medvjeđi brlog. Je li ti jasno?

Cobra: Ne, gospodine.

Upravitelj škole: Mi vas ne učimo. Mi vam bacimo informacije kao kosti, a vi se onda gložite oko njih? Znaš li to?

Cobra: Ne, gospodine.

Upravitelj škole: Grokćete jedan na drugog kao krmad. Stvarno dižem ruke od vas.

Cobra: Da, gospodine.

Upravitelj škole: Ja vam više neću predavati. Je li vam jasno?

Cobra: To znam, gospodine. Odavno nam ne predajete.

Upravitelj škole: Tvrdoglav si, Skelit.

Cobra: Ne, gospodine.

Upravitelj škole: Ja samo... Pobogu. Bolje pođi sa mnom.

Cobra: Ne, gospodine. Hvala vam, gospodine.

Upravitelj škole: Kreni...

Pegla: Dalje ruke, pičko.

Upravitelj škole: Izvini, šta to čujem.

Pegla: Dobro si ti čuo šta sam ti reko. Dalje ruke od njega.

Upravitelj škole: Kako se zoveš?

Pegla: Ime mi je Pegla, pičko.

Upravitelj škole: Slušaj. Zanemariću tvoj prljavi jezik i upitati te još jednom kako ti je pravo ime.

Pegla: Pegla, pičko. I da se nisi našalio da ga zaboraviš.

Upravitelj škole: Je li tako?

Pegla: Je li tako? Šta?

Upravitelj škole: Ja mislim da ti treba...

Pegla: Da me nisi dirno. Inače ću te srediti ovdje i sada. Ili kasnije kada izađeš iz škole. OK? Čuli smo te. Digo si od nas ruke pa ćemo mi od tebe dić ruke. Mi to stvarno mislimo. Stavi jedan prst na mene i znaš kako ću te srediti.

Upravitelj škole: Sjećam te se.

Pegla: Stvarno?

Upravitelj škole: Heron. Tako se zoveš. Zar ne?

Pauza.

Znaš li, Herone, da ja ljude poput tebe smatram najgorim od svih. Zato što ste stvarno veoma bistri, je li tako? Ali vama to nije važno. Vi ne želite da znate. Je li tako? Vi prosto ne želite da znate.

Pegla: Da znamo šta?

Upravitelj škole: Glupa tvrdoglavost ili direktna tvrdoglavost. Ja ti kažem da dižem ruke od tebe.

Staklar: Molim vas, gospodine, oprostite, gospodine.

Upravitelj škole: Uh.

Staklar: Molim vas, gospodine, oprostite, gospodine.

Upravitelj škole: Šta?

Staklar: Zbog onoga što sam uradio na zidu, gospodine.

Upravitelj škole: Šta si to uradio na zidu, Kamerone?

Staklar: Moje ime, gospodine. Staklar, gospodine. Napiso sam svoje ime.

Upravitelj škole: Dobro, Kameron, ja ne znam da li ti to išta znači, ali meni nije bitan zid. Ja ovdje nisam došao da se žalim zbog zida ili bilo čega što si ti ti možda uradio. Nisam ni namjeravao doći ovamo, Kameron. Desilo se da sam naišao ovuda. Jer, ako želite znati, divlje zvijeri poput vas me ne bi mogle dovući ni blizu ove paklene rupetine da su se stvari normalno odvijale. A Kameron, nakon toga što ste vi divljaci uradili vratima i prozorima i zidovima ove škole, ja ne mislim da će još jedno ime ili još jedna prljava riječ nešto promijeniti). Vidiš, Kameron – mi smo potpuno digli ruke od vas i nije nas više briga kako ovo mjesto izgleda. Mi smo zapravo digli ruke, Kameron.

Pauza.

Ja mislim da biste vi, da vas stave u rajski vrt, za deset minuta napravili rusvaj. Da vas stavimo usred Bakingemske palače, vi biste je rasturili jednako brzo i detaljno kao i ovo jadno dobrodušno posljednje uporište obrazovanja.

Pegla: Jašta da bi mogli, pičko. A znaš li zašto?

Upravitelj škole: Ne, Heron. Ti mi reci zašto.

Pegla: Zato što mi jedino ne razvaljujemo svoje stvari. A ovdje ništa nije naše. Ništa nam ne dajete a i ono što nam dajete uzmete kad vam je volja. I dok god se prema nama tako odnosite, mi ćemo vam sve rasturati, pičko. Knjige, nastavnike, prozore, vrata, zidove, podove, sve ćemo vam rasturiti. Sve dok ne dobijemo ono što je naše. Jasno, pičko?

Upravitelj škole: Ti nisi u stanju da nešto imaš, Heron. Ti nisi u stanju ni da jednostavno stekneš povjerenje. Jesi li krenuo, Skelit?

Cobra: Nisam.

Upravitelj škole: Onda kreni.

Cobra: Ne dirajte me, gospodine. Ili će biti kako on kaže. Sredit ćemo vas.

Upravitelj škole: Lopovska čast, ha, ha?

Cobra: Jedino jebeno mjesto gdje još ima neke časti, gospodine.

Upravitelj škole: Tako. Pa ne bih, da sam na vašem mjestu, očekivao nikog drugog. Ne mislim da imamo bilo koga da vam pošaljemo. Iskreno mislim da bi vam bolje bilo na ulici. Zar ne bi? Zar policija ne postoji zbog toga? Zato što je ovo, ako slučajno niste primijetili, mjesto za učenje, mjesto gdje se dolazi da se stekne znanje. Jedino znanje vi odavde možete ponijeti je znanje o tome kako maltretirati druge, psovati i rasturati. Da?

Pauza.

Dižem ruke od vas. Mi dižemo ruke od vas. Jadni ste vi. Znate li to? Niste ni smiješni, ni hrabri, ni inteligentni, ni bijesni, niti bilo što. Bijednici. (Na vratima) Ja bih zbrisao odavde da sam na vašem mjestu. Jednostavno idite. Idite.

Odlazi. Kada je izišao, Pegla odjuri do table.

Pegla: Jeaaaaaaaa!!

Ali nikog ne zanima ratnički ples. Ne odobravaju ono što je on uradio Cobri.

E sad počinje Peglina lekcija. Posljednja lekcija. Još jedna. Sad će vas Pegla nešto naučit.

Nema odgovora.

Samoodbrana. To je Peglina lekcija. Prva pozicija. Stopala ispravljena, ruke ispružene, a slomljena boca u ruci. Hajmo, momci, to je to – lekcija na koju ste čekali. Stari Pegla će vam otkriti riječ Božiju. Hajmo. Borba.

Ali oni ne obraćaju pažnju na njega. Brzi i Maca su jedini kraj njega.

Postoje dvije vrste borbe. Ona koju dobijete i ona koju izgubite. Evo uzmite Džefa Darbija iz Karadon Gardensa – krupan momak, super boksački stil. Udari boksersku vreću i izgleda super. Udari živog čovjeka, jebi ga, ništa ne vrijedi. Ima nešto u vezi sa borbom – bilo kojom borbom – a to je da startate prvi. Nema veze koliko su oni veliki a koliko si ti velik. Startaš prvi. Ideš na slabe tačke. A sad gledajte. Ja sam ovdje, a Brzi je tamo. Ne mislim ako krenem da ga ščepam za grlo, da bi on mogo ščepati mene jer to boli. Ja krenem prvi. Pravo na njegovo jebeno grlo. I on je na jebenom podu prije nego shvati da sam ga ščepo za grlo. Sad momci – hajde da to uradimo s nekim iz publike.

Nema reakcije.

Hajde. To je to. Peglina lekcija. Dragocjena građa. Najvažnija. Hajde. Bože, kakva bijedna gomila. Zar ne želite nešto naučit? Zar ne želite naučit kako da uzvratite udarac? Ha? Dugujete mi nekoliko udaraca, zar ne? Hoću da kažem dugujete mi jebeni sat skakutanja i udaranja po stomacima. Hajde, beskičmene pičke, pokažite neki jebeni interes za jebenu samoodbranu. (Zauzima poziciju) Ha? Neko vas napadne, je l tako? Ljevicom. Evo, vidite, ovo je ljevica. I vi je blokirate, je l tako? Vi je blokirate. I desna vam noga ide ovamo, udesno? Ide među njegove. I onda ideš ovako laktom. Evo ovako. To se koristi, je l tako? To koristi američka vojska. Ja čito. Jebeno se često koristi. To je dobro poznato. OK, on je na podu. Slušajte, pičke, obratite malo jebene pažnje, vi, gomilo pizdi. Slušajte me. Ovo je znanje. Ovo. Ovo će vam biti od neke jebene koristi? Hajde.

Čak su se i Brzi i Maca okrenuli od njega. Pegla se brine o Cobri.

Na zemlji je. Vi se povlačite? Da li se povlačite ko gospodin Džims? O izvini, molim te, što sam te udario. Ustanete. Ili ulijećete? Jebi ga, ulijećete. Udarate čizmom. Nema muljanja. I to udarate dobro. Je li tako? Prije dvije sedmice idem ja kući s jednim kreletom a dva momka izlete pred nas i startaju na njega. Udare ga. Eto tako. A šta on čini? Ja ću vam reći šta on čini. On im se, jebi ga, izvinjava. «Oprostite», kaže, «oprostite». Eto, to smo mi? Mi se izvinjavamo što živimo ovdje čak i pičkama ko ona što je upravo naišla ovamo.

Koka: Nisam primijetio da se iko od nas izvinjava, Pegla.

Pegla: Pizde. Vi ste pizde. Gomila pizdi. Eno ga na podu. Ha. Neko drugi ti nailazi iza leđa. Ne čujete ga. Jasno. Evo ovako. Ne okrećete se. Vi čekate. Osjećate njegovu blizinu. Gurne vas s leđa i bocne u vrat a vi čekate. I čekate. A onda bang. Zgrabite ga za ruku. On se bori, ali vi ga udarate čizmama. I udarate ga čizmama i udarate i udarate i on je na podu. Onda lijepo odlazite. Onda odlazite i to pređete preko njega. Noge, desna naprijed?

Maca: Onaj drugi, to si ti, Pegla.

Pegla: Tako. Ispravno. Opet. Pravo među oči. Dobar udarac. Krv na njegovom jebenom licu. Središ ga. Tako da su sada već njih dvojica na podu.

Koka: Pazi, Pegla. Eno još jednoga.

Pegla: Tu, eto ga sada. Nazad, pičke. Još dvojica, još dvojica vas drže tako čvrsto da me ne mogu pomjeriti s jebenih nogu. Nema šansi. Ja vam to govorim jer se ja jednostavno držim čvrsto i čekam.

Koka: Pazi!

Pegla: Ulovio sam te!

Brzi: Eno još jedan!

Staklar: I još jedan!

Pegla: Odjebite! (povlači se na sredinu sobe) Svi vi! Jebite se, beskičmene pizde! Jedan korak mi se primaknite i sredit ću vas! I ovo zapamtite! Ovo dobro zapamtite! Budite pažljivi zato što ću vas ščepati! Ja ću vas ščepati, ako ne budete pazili! OK? (Udara po zraku) Tu. Tu. I tu.

Cobra: Ko je ono tamo, Pegla?

Pegla: Znaš ti, jebi ga, ko je tamo. Znaš ti to dobro. Tamo. I onda mlatnem lijevom - direktan udarac – pazite se – krećite se. Jebi ga, vi znate to? Jebeni nastavnici, pravnici i socijalni radnici i ulice i kuće i sudije i nastavnici. Samo recite i svi će biti tu. Svi su, jebi ga tu, pičke. Ja…. odjebi. Nazad. I udarite ga ljevicom. Dalje igrajte. Igrajte. (On boksa sa vlastitom sjenkom) Tjerajte ih nazad. Tjerajte ih nazad. Stari Pegla. Samoodbrana. Evo sad, jebena lekcija za vas pičke. Lekcija koju ste trebali davno naučiti tako da budete vrlo pažljivi kada sa mnom razgovarate. Evo. Udarac.

Cobra: Svi krenuli na Peglu?

Pegla: Izdržat ću ja to, pičko. Ja sam jedini ovdje koji će izdržati u ovoj jebenoj crnoj rupi. Jedini koji se ne uklapa u ovu krvavu pustinju i koji će uzvratiti udarac. Jedini koji govori u svoju odbranu? Jedini koji ima muda. Mičite se. Mičite se. Čuvaj!. Vidite? Ja sad mogu i lakše igrati. Opustite se. Opustite. Ja se mogu opustiti. Eno ih. Čekaju me. Peglina igra. Korak naprijed. Čekam. Vi sudite. Jebene kretenčine. Čekajte me tu, pičke. (Krik). Dolazite! Haj krenite. Haj navalite. Nemojte mi tu mirno stajati! Jebi ga, dovršite me ako hoćete da me dovršite! Odgovorit ću, nema problema! Ne brinite se vi za mene. Ne brinite! (Iznenada u očaju) Moo-lim va-s!

Cobra se okrene prema njemu.

Cobra: Sjećaš li se ploča, Pegla? Sjećaš se ploča? Ti si uvijek kupovo ploče – kad smo ono nas dvojica još govorili. I svaki jebeni put - ista stvar. Uzmeš ploču i odsviraš je. Super. Zvuči super. Onda bi opet krenuo i odsviro je i onda bi bilo super. Ali dvaput nije bilo dovoljno? Ti bi je sviro i sviro i sviro i sjećam se uvijek bi reko «Cobra», reko bi – «ovo je bilo sjajno. Sjajno. Ali sam je sit. Jebi ga.» A onda si to moro svirat, i svirat i svirat dok ti se ne bi smučilo. A onda bi zauvijek završio s njom, je li tako? Bila ti je odvratna. Neko drugi je mogo mirno uzet? Da sam onda znao, reko bi da je za tebe slušanje jebene muzike isto ko operacija bez anestezije. Isto ko da si isključen i koliko god upiro ne bi se mogo uključiti da je stvarno slušaš.

Pegla: Ja ti kažem da niko ne može sa mnom izać nakraj! Niko mi ne može proć i mene zajebat, vi jebene pičke.

Pegla doslovno pomahnita. Udara u klupe. Cijepa knjige. Udara po svemu što vidi i nasrće na školske drugove. Viče, plače i psuje. Kad stane, ima u njemu više nasilnosti nego u bilo kojem trenutku u komadu. Zvuči gotovo ranjivo. Okrene se prema Cobri.

Zašto to radiš, Cobra? Zašto me puštaš da te tako udaram? Nisam to htio, jebi ga. Vjeruj mi. Nikad to stvarno nisam htio. Jednostavno ne mogu stat, udaram i udaram i udaram i udaram. A to nema nikakvog smisla.

Pauza. Sada ga slušaju.

Ja. Nemojte mislit da je stari Pegla omekšo. Ne. Ja? Mogu vas ja još uvijek dobro sredit. Nisam ja ničija budala. Radim šta mi je volja. Još uvijek sam u svakom slučaju ja ovdje gazda. Još uvijek sam ja ovdje jebeni gazda. Ja se ne izvinjavam. Slušajte me, jer ja govorim šta se ovdje dešava? Govorim kako jeste a i bolje je za vas da to skontate. (Osjeća da su mu ponovo nenaklonjeni). Niko se sa mnom ne može zajebavat! U svakom trenutku te mogu srediti, Cobra. U svakom trenutku kada poželim ja te mogu bacit na jebeni pod da ti jedno utuvim u glavu. Neko nas je sredio pa moramo biti ovdje i mi to ne prihvaćamo i mi ćemo se osloboditi odavde – garant. Preći ćemo preko rijeke i rasturićemo i razvaliti i spaliti i ubiti svaku bogatu pičku na koju naiđemo. Mi ćemo biti jebeno opasni a oni neće znati šta ih je snašlo. Samo se vi mene držite! Samo se držite uz mene ili ću vas ja učiti istu lekciju milion puta sve dok vam krv ne šikne iz ušiju i dok ne naučite kako se čovjek osjeća kad ga na zemlju baci gomila idiota! Gledajte me, vi beskičmene pičke! Gledajte me! Ili se bojite da ću vas udariti čak i ako me pogledate! Imam lekciju za vas. Imam jebenog znanja da vam prenesem. Kreteni, nama, sumanutima pičkama. (On muca i ponovo - ton slabosti mu se nazire u glasu. Očajnička želja da ga ljudi vole izbija iz tog tona.) Slušajte, ja nemam nikakvog jebenog znanja. Ja samo pitam. Pitam i pitam i pitam i udaram i opet ništa više ne naučim. Ništa nema smisla i ništa nije bitno i nema smisla a ja udaram i udaram i udaram i to vam je to. I šta ima u tom? Ništa. Jebite se svi. Nikakvog odgovora ni od koga, samo beskorisni jebeni Pegla sa gomilom beskorisnih jebenih pitanja. Znanje. Niko nema znanja. Nema jebenog znanja da se bilo gdje nađe u ovom jebenom velikom svijetu.

Cobra: Pegla, slušaj sad ti mene. Pažljivo me slušaj. Jer neko će nam doći. Neko će ući kroz ona vrata. Radi nas. Zato što hoće. Ja ne govorim da nema trulih jabuka. Trulih jabuka ima u svakoj hrpi. Ali, uglavnom, uglavnom, ljudi ipak dođu. Oni nam ipak daju makar pola šanse. Ne sjede i ne puštaju te da truneš. Zato što je njima uglavnom, jebi ga, stalo. Naravno da ima trulih jabuka, ali njima je stalo. To ti ja govorim. Sigurno ko što sada sjedim i tebi govorim, i sigurno ko što noć uvijek dođe iza dana u pet minuta, deset minuta ili petnaest minuta, ili, u svakom slučaju, prilično jebeno brzo nama će neko doć. A ko zna. Sljedeći put može biti najbolji od svih koje smo dosad imali. Može biti prva klasa. Može biti ko od Boga poslan. Nikad se ne zna. Možda se nikad više nećemo morati svađat kad dođe. Možda ćemo jednostavno znati. I ko to zna – možda nam dođe s toliko znanja da ga nećemo moć sve primit. Mi ćemo to postići. Jedino što čovjeku na svijetu treba je strpljenje. Kunem ti se. Sve ostalo možeš zaboravit. I sve što bilo kome treba je malo strpljenja, jebi ga. Steći ćemo mi znanje, Pegla. I to baš koliko nam i treba. Kunem ti se.

Maca odlazi do vrata. Okreće im se.

Maca: Evo vraća se. Kreten. Evo ga vraća se i stade gdje je i bio. Na hodniku. Na istom mjestu. Ne zajebavam. Ima knjige i sve. Jebote, koliki je. U istoj onoj jakni ko i prije i gleda pravo u mene. Ne miče. Mora da se vratio. Sigurno. Vidi da ga vidim. O, gospodine, gdje ste vi bili i šta se to desilo? Pauza za čaj, jel? Evo, mi smo vam tu. Nismo se ni pomakli. Evo, tu smo! (Gleda). Ide prema nama. Časna riječ. Jebi ga, ide prema nama. Stiže. Časna riječ. Jebi ga, dolazi vamo. Eto ga. O eto ga. Super. Ovaj je pravi. Gospodine, samo produžite. Polako. Sad polako. Nemojte stati. Ne, produžite prema nama. Taaaako. Dobro izgledaš, stari. Divno izgledaš sa ovog mjesta gdje ja stojim. Polaaaako. Samo nastavi. Divno izgledaš? Divno. Zar nisi divan.

Tad, negdje iz daljine čuje se zvono koje označava kraj nastave. Dugo, dugo zvoni. Čujemo i lupu vrata. Iz daljine dopire buka svih razreda koji završavaju nastavu i tutnje van. Maca se, bezizražajnog lica, okreće prema učionici i odlazi da sjedne u svoju klupu. Razred sjedi šutke. Nemaju više što reći. Polagano, blago zatamnjenje.

sivacki DRUM forum

Odg: Najdžel Vilijams - Klasni neprijatelj
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 03, 2009, 07:51:40 posle podne »